UVOD
Udružili smo se ovde da govorimo protiv laži.
To znači da verujemo da možemo da govorimo istinu.
To znači da mislimo da se istina može odvojiti od laži.
Zadatak našeg mišljenja jeste uviđanje temeljne laži:
Laži na kojoj se temelji postojanje u savremenosti.
To znači da je pitanje o laži, osnovno moralno pitanje.
To znači da je osnova morala istina.
POTISKIVANJE ANTIFAŠIZMA KAO ZABORAV ISTINE
Kao najočiglednije utemeljivanje laži u evropskoj savremenosti, odnosno, temeljenje evropske savremenosti na laži, uviđam potiskivanje, brisanje uspomene na evropski antifašizam. Likvidiranje živog nasleđa antifašizma, u stvari je zaborav egzistencije, zaborav bitka (bivstvovanja), dakle, zaborav istine i poništavanje morala. Ovo potiskivanje, ova likvidacija počinje s kontaminacijom smisla samog Dana pobede (nad fašizmom).
U isti datum u koji pada Dan pobede, 9. maj, smešten je i Dan Evrope. S obzirom na to da su u jednom danu, često se pogrešno smatra da je Dan Evrope zasnovan na moralnom kapitalu pobede nad fašizmom. Ovo svetkovanje Dana Evrope, međutim, nije ni u kakvoj vezi sa antifašizmom: ono je praznik ekonomskog povezivanja bogatih država i globalizacije kapitala.
Dan Evrope, zapravo, skrnavi svetinju Dana pobede: kontaminira moralni sadržaj nesebičnog heroizma sebičnim, neoliberalnim ciljevima građanske, trgovačke utilitarnosti. Niti je bilo nužno, niti je dobro da se onaj datum koji pripada najvećoj pobedi u istoriji dvadesetog veka, pobedi udruženih oslobodilačkih snaga istoka i zapada Evrope nad fašističkim i nacističkim zlom u njenom srcu, preuzme za proslavu dana u kojem je jedna deklaracija o ekonomskoj saradnji tek bila obznanjena. Datum te obznane, najzad, nije i datum početka same saradnje odabranih evropskih zemalja.
Dan Evrope, dakle, ne odnosi se na 9. maj 1945. godine, nego je spomen na 9. maj 1950, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske, Rober Šuman, ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji koja će, u stvari, 18. aprila 1951. uroditi savezom šest država pod nazivom Evropska zajednica za ugalj i čelik. Dakle, začetak EU je 18. april 1951, i bilo je, izvan svake sumnje, razumno, a naročito kad se uzme u obzir da je 9. maj već Dan (veličanstvene) pobede (nad fašizmom), Danom Evrope proglasiti 18. april.
Ja držim da je istinski Dan Evrope – Dan pobede, dan poraza fašizma, ali to u realnosti nije Dan Evrope, iako je istog dana kad i Dan pobede. Kakva semantička konfuzija!
Posledice ove kontaminacije, ove simboličke krađe, realne su u polju morala. Danom Evrope na Dan pobede umanjen je etos antifašizma kao jedinog istinskog temelja za savremeni evropski moral. To je zamagljivanje istine. To je ukorenjivanje laži.
Ukoliko Evropa doista želi slobodarsku budućnost, za koju, dakle, ima potencijal u svom antifašizmu, pravila našeg društvenog života morala bi se u njoj ukorenjivati na zajedničkom, traumatičnom sećanju na fašizam i nacizam, i pobedu nad njima. Slabljenje antifašističkog evropskog nasleđa i sećanja na njega ima dalekosežno negativne obrazovne i etičke posledice u životu građanki i građana Evrope.
Pobeda nad fašizmom, pobeda je nad onom idejom koju je, u obraćanju studentima, pregnantno formulisao veliki nemački i evropski filozof Martin Hajdeger, dokazujući da i visoka inteligencija može da padne nisko u svom odricanju od slobode: "Pravila vašeg bitka nisu dogme i ideje. Firer sam i jedino on jeste sadašnja i buduća nemačka stvarnost i njen zakon" (“Freiburger Studentenzeitung”, 3. XI 1933).
Ova simbolička kastracija antifašizma, sa svojim posledicama u realnosti i snovima, u inicijativama i željama, može se precizno izraziti parafrazom Hajdegerove opake tvrdnje: Pravila našeg bitka nisu dogme i ideje. Kapital sam i jedino on jeste sadašnja i buduća evropska stvarnost i njen zakon.
Simbolička kastracija antifašizma, kastracija je evropskog identiteta. O čemu je reč? Posle Holokausta – sistematskog i sistemskog uništenja šest miliona Jevreja i petsto hiljada Roma i Sinta u Evropi, ali i komunista, socijaldemokrata, homoseksualnih lica i u razvoju ometenih osoba, pod rukovodstvom nemačkih i sasluženjem inih nacista, savremeni identitet Evropljanina bilo koje nacije – a identitet je uvek dinamično mnoštvo! – čini neizostavno i Jevrejin/Jevrejka i Rom/Romkinja, i komunista i pripadnik svake ugrožene manjine. Na delu su, međutim, i vidljivi i skriveni načini potiranja ove emancipacije evropskog identiteta.
Pod vođstvom (buržoaske) levice, ovih godina iz Francuske nije prestajala deportacija Roma, kao što nije prestajala i iz Nemačke, tog ekonomskog motora EU. Te deportacije samo su blaži izraz istog onog shvatanja nacije kao čiste kategorije (krvi i tla), čija se puna istina otkrila u Aušvicu. Eto zašto danas na granicama evropskih država imamo razapete žilet-žice.
Slabljenje evropske ideje antifašizma i zaborav njene povesti, proces je zaboravljanja i ideje klasne ravnopravnosti ili jednakosti, a danas je to najočiglednije u sadržaju pojma “migrant”, u kojem se obnavlja evropski kolonijalizam, koji je, koliko i nacizam, bio meta antifašizma.
Potiskivanje antifašizma jeste Superego kapitala. Njegov Id jesu migranti, Romi i sve obespravljeniji radnici i radnice.
Naše domovine – Hrvatska, Slovenija, Srbija – koje imaju i razlog i obavezu da se diče svojim snažnim gerilskim, pobedonosnim antifašističkim pokretom iz Drugog svetskog rata, pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije, danas za svoje državne svece i svetinje, okađene kandilima crkvenih poglavara, ističu kolaboracionističke prvake i stratišta na kojima su stradale, pre svega, domicilne sluge nacističkog i fašističkog poretka.
Nacije (ovo je politička, ne etnička kategorija!), nacije koje se stide onoga čime imaju da se ponose, a ponose se onim što je sramno, neumitno propadaju. Jer, ne propada se, kako to govore vajni nacionalisti, zbog negativnog odnosa nataliteta i mortaliteta, nego zbog negativnog odnosa laži i istine, nemorala i morala u javnosti.
Pitanje: "Šta mogu da želim?", zamenjeno je pitanjem: "Šta mogu da imam?", kao što je Dan pobede zamenjen Danom Evrope, dan oslobođenja porobljenih – danom bogaćenja bogatih. Time je zabašuren sam trag koji vodi ka slobodi ljudskog bića. Još je Spinoza, u "Etici", pisao da je "želja – sama suština čoveka". Ta misao, epohalni je preokret u zapadnoevropskom mišljenju, i, preko francuskih enciklopedista i nasleđa Francuske revolucije koje je temelj filozofiji Fihtea, Hegela i Marksa, vodi do jugoslovenskog i evropskog antifašizma. Treba otkriti sopstvenu želju, koja menja i mene i svet. Ta želja je entuzijazam za uvek višim oblikom socijalizacije, i otvara se tek s onu stranu sveta posedovanja. Ona je bit antifašističke požrtvovanosti.
Dan pobede, dan antifašističkog otpora, dokaz je da ljudi mogu da se požrtvovano udruže u ime oslobođenja, protiv organizovanog zla, protiv organizovane laži, i da je savladaju, te da je sloboda smisao života ličnosti i zajednica. To je nasleđe antifašizma koje bledi u našem sećanju, to je, zapravo, bit zaborava bitka – zaborav na sam potencijal oslobodilačke prakse u nama i među nama. Zaborav istine.
Poništavanje antifašističkih tekovina ide ruku pod ruku s restauracijom kapitalizma. Iskorenjivanje antifašističke svesti, to je strategija kapitalizma.
ČETIRI TEMELJNE LAŽI KAPITALIZMA
Prva laž!
Demokratija se razvija kroz kapitalizam. Drukčije kazano: kapitalizam sa svojim “slobodnim tržištem” i agendom ljudskih prava, uslov je za razvoj demokratije. Istina je u tome da kapitalizam i demokratija isključuju jedno drugo. Kapitalizam je negacija demokratije. Ljudi u kapitalizmu su formalno ravnopravni, ali sadržinski neravnopravni. Razlog te neravnopravnosti jeste socijalna nejednakost. Održavati stanje socijalne neravnopravnosti jeste varvarstvo. Kapitalizam je varvarstvo, a varvarstvo je sušta suprotnost demokratiji.
a) kapitalizam ≠ demokratija
b) kapitalizam = nejednakost = varvarstvo
Druga laž!
Različiti pojmovi, suštinski suprotstavljeni pojmovi, ‘privatno vlasništvo’ i ‘lično vlasništvo’, podvedeni su pod isti pojam – pojam privatnog vlasništva. Stvar je u tome da lično vlasništvo nije isto što i privatno vlasništvo. Čovek ima pravo na određeni posed materijalnih dobara koji je stekao svojim radom. Pravo na raspolaganje tim posedom, njegovom radu daje dostojanstvo. Lični posed podrazumeva pravo na sopstveni prostor, u kojem čovek može da bude za sebe, ali, i sopstveno vreme, koje čovek ima pravo da ima za sebe. Ta lična svojina deo je slobode čoveka, i ona ne ugrožava slobodu drugom čoveku. Lična svojina je sušta suprotnost privatnoj svojini. Privatna svojina služi da se drugi čovek izrabljuje eda bi se ta privatna svojina uvećavala. Privatna svojina malobrojnih ugrožava lične svojine mnogobrojnih.
a) privatna svojina ≠ lična svojina
b) privatna svojina = nejednakost = varvarstvo
Treća laž!
Nasledno pravo. Nasledno pravo produžava pljačku koja je izvršena apsolutnim poistovećivanjem apsolutne različitosti privatne i lične svojine. Jer nije isto da li se nasleđuje lična svojinu ili privatna svojina.
a) nasleđe privatnog poseda ≠ nasleđe ličnog poseda
b) nasledno pravo = nejednakost = varvarstvo
Četvrta laž!
Četvrta laž glasi da je kapitalizam motor društvenog života i individualne inicijative, odnosno, da je kapitalizam motor formiranja ličnosti.
Kapitalističko društvo je carstvo umrtvljenih. Zašto? Zato što su motivi za opstanak tog društva – mrtvi motivi. Kako sve pretvoriti u privatni posed, to je motiv. Kako ličnu imovinu pretaliti u privatnu, kako pamet pretvoriti u privatni posed, kako obrazovanje pretvoriti u privatni posed, kako ljubav likvidirati u privatni posed. Najzad, kako ličnost likvidirati u privatnu osobu. Podsećam da je privatna osoba – idiot! I danas se na grčkom jeziku, iz kojeg potiče, reč idiot koristi za privatni posed.
a) kapitalizam ≠ egzistencija
b) kapitalizam = posednutost = idiotizam
Kapitalizam idiotizuje. Kapitalizam ubija ličnost. Zato je osvajanje slobode jednako vaskrsavanju iz mrtvih.
Preuzeto sa Forum Tomizza.