Rehabilitacija četnika je sramotna revizija istorije

Datum: 
14.07.17

General-pukovnik JNA, jedini živi narodni heroj u Srbiji Petar Matić Dule rođen je 1920. godine u Irigu, u Vojvodini. Kao član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1940. i sekretar Sreskog komiteta KPJ aktivno je učestvovao u pripremanju i organizovanju antifašističkog ustanka u Sremu. Tokom Drugog svjetskog rata komandovao je Četvrtim bataljonom, Trećom grupom vojvođanskih udarnih bataljona, Sremskim partizanskim odredom, a od 1944. i Sremskom operativnom zonom pri Glavnom štabu NOV-a i PO Vojvodine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, ali i drugih brojnih jugoslovenskih odlikovanja. Orden narodnog heroja dodijeljen mu je 20. decembra 1951. godine.

 

„Moj Irig je dosta specifična sredina - ni selo ni grad, ali mesto koje je uvek duboko preživljavalo događaje koji su potresali Evropu. Imao sam šesnaest godina kada je počeo građanski rat u Španiji, koji je na nas, iriške omladince, ostavio sna- žan utisak. Odjednom, svi smo hteli u Internacionalne brigade, o kojima smo uglavnom slušali od starijih“, kaže Petar Matić Dule u razgovoru za Pobjedu.

POBJEDA: Ko Vam je pričao o Španskom građanskom ratu?

MATIĆ: Stričevi, ujaci, komšije koji su bili opozicija tadašnjoj jugoslovenskoj vlasti i često upozoravali na opasnost od izbijanja novog, velikog svetskog rata. Pored familije, o burnim događajima tog vremena, ali i o ciljevima komunizma, saznavali smo od studenata koji bi se preko ferija vraćali u Irig; od radnika i starijih članova KPJ koji su širili napredne ideje, donosili propagandni materijal, literaturu, letke... Krajem tridesetih, svih osamdeset porodica iz moje ulice prišle su komunistima!

POBJEDA: Kako to?

MATIĆ: Sremci su žestok, borben narod, znate… U tuči, na slavama ili u kafanama mogli ste biti sigurni da vam Sremac nikada neće zabiti nož u leđa; tuku se direktno, licem u lice. Sremci su u tom smislu najslič- niji Crnogorcima i Dalmatincima, što je potvrđeno i tokom Drugog svetskog rata: upravo je u tim jugoslovenskim sredinama partizanski pokret bio najsnažniji. „Dule, za razliku od Sremaca, Bačvani i Banaćani su ti kao hleb – meko su zamešeni“, lakonski je jednom primetio moj stari ratni drug Mirko Tepavac.

POBJEDA: Dule je Vaše ilegalno ime?

MATIĆ: Jeste. Kako bismo se međusobno štitili od provala prilikom eventualnog hapšenja, manje-više svi članovi pokreta imali su ilegalna imena. Sremci su vam, inače, u Drugom svetskom ratu bili veoma homogeni. Znate li da u Sremu nije bilo četnika?

POBJEDA: Ne, to nijesam znala.

MATIĆ: Da, da… Srem je bio prepun partizanskih dobrovoljaca, od kojih je 1942. deo otišao u istočnu Bosnu. „Da tučedu fašiste, da ih opajamo, a kad bude gotovo, natrag se vraćamo“, pevali su Sremci odlazeći u Bosnu, gde su ubrzo formirane dve vojvođanske jedinice. Treća vojvođanska brigada ostala je u Sremu da se bori sa neprijateljem.

POBJEDA: Nakon aprilskog rata, dio oficira Jugoslovenske kraljevske vojske prišao je partizanima. Među njima Crnogorci Pero Ćetković, Jovan Vukotić, Arso Jovanović, Velimir Terzić, Savo Orović… Jeste li poznavali nekoga od njih?

MATIĆ: Poznavao sam Savu Orovi- ća, koji je od 1943. bio načelnik GŠ NOV i PO Vojvodine. Od Crnogoraca sam drugovao i sa Vladanom Vlajkom Đuranovićem, rođenim bratom Veselina Đuranovića. Vlajko je imao devetnaest godina kada je jula 1943. iz svoje Crne Gore došao kod nas u Srem, gde je imenovan za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Vojvodinu. Jedan je od najmlađih narodnih heroja Jugoslavije. U krvavoj nemačkou s t a š k o j ofanzivi na Fruš- ku goru juna 1944, Vlajko je ranjen i, kako je još i bolovao od tuberkuloze, krajem avgusta 1944. avionom je prebačen u partizansku bolnicu u Italiji. I ja sam u istoj borbi bio ranjen, pa smo Vlajko i ja na taj put otišli zajedno. Nažalost, nije se vratio: umro je dan nakon dolaska u Italiju. Imao je dvadeset godina.

POBJEDA: Kako ste uspjeli? Na Sutjesci se, na primjer, 18.000 partizana borilo sa 120.000 neprijateljskih vojnika i – pobijedili su! Kako?!

MATIĆ: Kako?! Pa, to je naša zemlja! Nismo mi išli u Nemačku da je osvajamo, oni su došli ovde s namerom da nas pokore… Negde sredinom 1943. naša jedinica opkolila je nemačku diviziju koja je svakoga dana vežbala u šumi nadomak Iriga. Prišli smo načujno, uhvatili ih nespremne i doslovno pet minuta nakon toga imali smo 82 mrtva nemačka vojnika i tridesetak ranjenih. Nemačka komanda poslala je predlog za razmenu. Naravno, na kraju se ispostavilo da nam nisu predali ni jednog zarobljenog partizana! Ni jednog! Umesto njih, dobili smo četrdeset sremskih seljaka, domaćina koji su bili naši simpatizeri.

POBJEDA: Zašto?

MATIĆ: Zato što se vojvođanski partizani, posebno Sremci, nikada živi nisu predali neprijatelju. Nikada! Znalo se: ili ćeš poginuti ili ćeš pobediti. Evo, navešću vam još jedan primer: u proleće 1943. Sremski partizanski bataljon je, krećući se od Iriga prema Karlovcima, naleteo na kolonu domobrana. Posle žestokog okršaja, trinaest naših boraca našlo se u neprijateljskom obruču. Shvativši da se ne mogu izvući, nekoliko njih je izvršilo samoubistvo skokom u obližnju dubodolinu. Ostali su poginuli. Naš mitraljezac, sedamnaestogodišnji gimnazijalac iz Iriga Đorđe Milošević, sam se razneo bombom. I vi me onda pitate kako smo pobedili?! Tako! Negde u proleće 1943. Glavni štab NOV-a Vojvodine odlučio je da izmučene partizanske brigade u Bosni i Hercegovini pojača sa 1.100 vojvođanskih dobrovoljaca.

POBJEDA: Govorite o takozvanom velikom transportu?

MATIĆ: O tome. U pratnji naših dobrovoljaca bilo je 110 zaprežnih kola pretrpanih hranom, odećom i sanitetskim materijalom. Probijajući se kroz neprijateljske zasede i obruče, ti su ljudi prešli tri stotine kilometara od Fruške gore do bosanskih šuma. Pre polaska na put, dogovorili smo da se svi vojvođanski seljaci, uglavnom stariji ljudi, nakon što partizanima predaju hranu i materijal, odmah vrate u Vojvodinu. Međutim, pošto je većina njih u tim šumama, među partizanskim jedinicama imala sinove i kćeri, niko se otud nije vratio. Ostali su sa svojom decom. Partizanima su predali i svoje konje, što je za svakog Vojvođanina, naročito u to vreme, predstavljalo pravo malo bogatstvo.

POBJEDA: Učestvovali ste u oslobađanju Beograda oktobra 1944?

MATIĆ: Komandovao sam sremskim brigadama koje su tukle nemačke jedinice dok su se povlačile preko Srema, gde je napravljen front. Sremski front… Poraženi u Drugom svetskom ratu danas pri- čaju o „srpskoj mladosti koju je Tito namerno poslao na Sremski front da bi tamo izginula“. To je koješta; same laži i izmišljotine. O kojoj to mladosti oni govore? Pa, upravo je ta mladost činila Titovu ustaničku, partizansku i antifašističku vojsku. Nije valjda Dražinu?! Moja supruga je, recimo, kao sedamnaestogodišnjakinja, sa svojim drugovima, gimnazijalcima iz Aranđelovca, dobrovoljno prišla Petoj krajiškoj diviziji koja je išla u bitku za oslobođenje Beograda, kasnije i na Sremski front. Sama je, dakle, prišla, niko je na to nije primorao. Mobilizacija je krenula nakon rata.

POBJEDA: Priča o Sremskom frontu nije jedini pokušaj revizije istorije, zar ne?

MATIĆ: Nije, nažalost. Sramota Srbije je to što je dozvolila rehabilitaciju Draže Mihailovića, Nikole Kalabića; što pokušava da rehabilituje Milana Nedića; što je četnike zakonom izjednačila sa nama partizanima… Trebalo bi da se stide svi koji slave i veličaju te najgore, četničke „vrednosti“. Srpski narod dao je ogromne, najveće žrtve u Drugom svetskom ratu, a oni koji veličaju četnike i kvislinge hoće sve to da pogaze, ne shvatajući da se zdravo društvo ne može graditi na lažima i na istorijskim falsifikatima.

POBJEDA: Šta danas mislite o Titu?

MATIĆ: Isto što sam mislio i nekada. Tito je velika istorijska ličnost jugoslovenskih naroda; ne samo vođa jugoslovenskog partizanskog pokreta koji je bio deo velike savezničke antifašističke pobedničke koalicije, nego i jedini vrhovni komandant koji je, direktno učestvujući u bitkama, sa svojim narodom i vojskom lično preživljavao sve užase i nedaće koje su nas snašle. Nakon Drugog svetskog rata, Tito je, uprkos vidljivim i manje vidljivim pritiscima i spolja i iznutra, uspeo da stvori novu Jugoslaviju, koja je bila višenacionalna zajednica, ali i društvo socijalne pravde. Pored toga, napravio je respektabilnu i solidno naoružanu vojsku, koja je, zahvaljujući svom oslobodilačkom i antifašističkom karakteru pokazanom tokom Drugog svetskog rata, brzo dobila status i ugled kakav zaslužuje. Pored sovjetske Crvene armije, jedino su još američko-engleska vojska i JNA imale takav status u svetu. Francuska vojska, recimo, nije imala isti rang, zbog čega je, verujem, predsednik Šarl de Gol pokazivao izvesnu uzdržanot prema Jugoslaviji i Titu.

POBJEDA: Uzdržanost?

MATIĆ: Da. Mislim da je predsednik De Gol bio ljubomoran na Tita.

Tamara Nikčević

Preuzeto sa Portal Analitika