Mihailo Mirković (kurir Miša) i njegov komandant Peko Dapčević. Izvor fotografije: Yugopapir.
Kurir-ilegalac (pratizanski ili partijski kurir) bio je u periodu Drugog svetskog rata u redovima partizanskog pokreta posebna vrsta veze preko koje se do sredine 1943. i perioda od kada Narodnooslobodilačka vojska postaje bolje opremljena zahvaljujući pomoći Saveznika, skoro isključivo, komandovalo u redovima Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije. Kuriri su bili veza između svih postojećih tela u okviru partizanskog pokreta. Zbog zanačaja poruka koje su prenosili, za kurire su birani ili oni za koje je neprijatelj teško mogao poverovati da im se poveravaju zadaci od izuzetnog značaja, kao što su deca ili izuzetno vični i sposobni pojedinci koji su po pravilu morali biti veoma lojalni Partiji i Pokretu. Kurir se morao snaći u svakoj situaciji, kako na slobodnoj tako i na okupiranoj teritoriji. U cilju prenošenja poruke koja je mogla biti pismena ili usmena kuriri su koristili sva raspoloživa prevozna sredstva krećući se vrlo često pešaka po zabačenim i nedostupnim krajevima. Predaji poruke predhodila je provera sistema lozinki na tzv. javkama odnosno punktovima. Obavljanje kurirskog poziva bilo je jedno od najtežih zaduženja u redovima partizanske vojske jer je i ako pozadinsko bilo skopčano sa konstantnim izlaganjem riziku od hapšenja, mučenja i smrti. Zbog toga je kurirski poziv, kako za vreme tako i posle rata često apostrofiran kao onaj koji se dovodi u vezu sa najvećim opasnostima. Sećanje, kako na stradale, tako i na preživele kurire imalo je posle 1945. posebno mesto u raznim svečanim i prigodnim prilikama kada su evocirane uspomene na borbu i stradanja iz vremena Drugog svetskog rata.
Podjednako teškim izazovima, pored kurira, bili su izloženi i bombaši, vojnici koji su imali zadatak da razaraju neprijateljska vatrena gnezda koja su mogla biti: laki i teški bunker, utvrđena zgrada iz koje se pruža otpor, tenk, oklopni automobil, upotrebljavajući različite tipove bombi, od ručnih, preko običnih do protivtenkovskih. Bombaše je kao i kurire krasila ogromna hrabrost jer se radilo o ljudima koji su se često pod jakom unakrsnom vatrom približavali mestima koja je trebalo razoriti bombom. Partizanska vojska je, sasvim sigurno, u prvoj polovini rata, pre nego što su Saveznici počeli da dostavljaju težu artiljeriju i minobacače, često koristila bombaše za razaranje teško osvojivih punktova. Upravo zbog opasnosti koja je bila skopčana sa ovakvom vrstom ratovanja, bombaši su najčešće regrutovani iz redova dobrovoljaca, najhrabrijih, najodvažnijih i najsposobnijih partizana.
Posle okončanja rata jedno ime - ime narodnog heroja i dečaka ratnika Boška Buhe postalo je sinonim za najveću hrabrost koji su u ratu iskazali kuriri i bombaši koji često, baš kao Buha nisu imali više od 15, 16 ili 17 godina kada su poginuli.
Literatura:
Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941-1945, prva knjiga A – LJ, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Izdavačko publicistička delatnost, Beograd-Ljubljana, 1980, str. 108, 590.