Kada se pre nekoliko godina, nakon par incidentnih situacija u Novom Sadu, razbuktala diskusija o fašizmu i antifašizmu, bilo je ne malo dobronamernih, ali nedovoljno informisanih gradjana, koji su se čudili o kakvom se to fašizmu i antifašizmu radi, kako može uopšte u Srbiji biti takve diskusije kad u njoj nema nikakvog fašizma. Za te naše gradjane, a bojim se da su oni u većini, fašizam je ono što je bilo u Nemačkoj i Italiji i što je bilo pa prošlo i što nema nikakve veze sa Srbijom.
U ovakvom gledanju na fašizam prisutna je izvesna doza šovinizma jer ono znači da postoje narodi koji su genetski predodredjeni za fašizam i drugi, plemeniti i dobri narodi kod kojih fašizam ne može da prodje. U ove druge spada i srpski narod koji je „nebeski narod“, kako ga je krstio jedan religiozni jevrejski fanatik po imenu Enriko Josif. Inače, ovaj njegov „ kompliment“, koji je uzrok mnogih neuravnoteženih ponašanja na strani Srba, bio je sračunat na to da se dobije podrška Srba fašističkoj politici Izraela prema Palestincima.
Dakle, ništa nije dalje od istine nego teza da je fašizam urodjen nekim narodima a nekim ne. Fašizam je tip političkog i socijalnog ponašanja koje može da se manifestuje u svim društvenim okolnostima. To je, pored ostalog bio razlog što su Savez antifašista Srbije i Fakultet političkih nauka u Beogradu organizovali 25. Oktobra 2008. godine okrugli sto na temu „Fašizam u savremenosti“ čiji je proizvod ova knjiga. U njoj ima mnoštvo korisnih informacija o fašističkim tendencijama i organizacijama u mnogim evropskim i vanevropskim zemljama, ne samo u Nemačkoj i Italiji. Posebno bih tu ukazao na prilog Nebojše Dragosavca iz kojeg se vidi da su fašističke organizacije i pokreti postojali u mnogim zemljama Zapadne Evrope. Uostalom, treba znati da, kada je Musolini došao na vlast 1922. godine, a za njim i Hitler 1933. godine, njih dvojica su postali prave medijske zvezde, a zapadni novinari su čekali u redu da dobiju intervju od njih. Na tom talasu interesovanja, često protkanog simpatijama, radjale su se fašističke i nacističke grupe u celom svetu, a što je ponegde bilo potpomognuto i lokalnim faktorima. Ima više američkih filmova sa temom nacističkih organizacija u SAD koje nastavljaju tradiciju rasističkog Kju Kluks Klana, a nedavno je emitovana jedna dokumentarna emisija o jednoj vrlo snažnoj militantnoj nacističkoj organizaciji u Rusiji i o tome, što je najgore, kako sve prijave podnete policiji protiv te organizacije ostaju bez ikakvog efekta. To pokazuje da u Rusiji, koja je bila najveća žrtva nacizma i fašizma, postoje simpatije i u zvaničnim strukturama za aktivnost ovih neo-nacista.
A kako stoje stvari u Srbiji? U Zborniku „Fašizam u savremenosti“ možete naći obilje podataka o tome koliku su popularnost u Srbiji, u predratnom i ratnom periodu, imali nacizam i fašizam i ko su sve bili njihovi simpatizeri, kao vladika Nikolaj, saradnici, kao Nedić i četnici, ili pak oduševljeni sledbenici, kao što je to bio Dimitrije Ljotić. Prema tome, Srbija i srpski narod nisu uopšte bili imuni na fašizam, nego je on u predratnom i ratnom periodu bio jedan vrlo uticajan politički faktor u Srbiji.
Ali ono što posebno zabrinjava jeste današnja situacija u Srbiji koju karakteriše snažno i obnovljeno prisustvo neonacističkog i profašističkog mentaliteta, opredeljenja i akcije. S jedne strane, to se manifestuje kroz rehabilitaciju, a ponegde čak i veličanje i slavljenje predratnih i ratnih simpatizera, saradnika ili sledbenika fašizma: vladika Nikolaj je proglašen za sveca, Milan Nedić je uvršten u 100 najznačajnijih Srba, u pripremi je rehabilitacija Draže Mihajlovića, a onaj pop iz Pljevalja, koji je tokom rata zaklao šest žena, medju njima i majku glumca Miše Janketića, proglašen je od strane Srpske pravoslavne crkve za mučenika, zbog toga što su ga streljali partizani; donet je zakon o izjednačavanju četnika i partizana, a ima predloga i da se Dimitriju Ljotiću podigne spomenik. S druge strane, na talasu rehabilitacije i trijumfalnog povratka četništva na političku scenu Srbije, stvorene su brojne nove ekstremno-desničarske i neonacističke organizacije koje, i to je ono što je izuzetno zabrinjavajuće, uglavnom okupljaju mlade ljude. Detaljne podatke o ovim organizacijama, o tom talasu neofašizma koji je zapljusnuo Srbiju, možete naći u zborniku „Fašizam u savremenosti“, naročito u prilozima Zorana Petakova i Petra Atanackovića.
A sada, da predjemo na glavno pitanje: šta je to fašizam, kako ga prepoznati, po čemu se on razlikuje od drugih autoritarnih režima?
Neki kao glavnu odliku fašizma uzimaju njegovu surovost, njegov nehuman odnos prema svemu što mu se suprotstavljalo. Ali, to nije bilo karakteristično samo za fašizam. Kod nas se malo zna o tome, ali je čin jenica da su latinoameričke diktature (Batista na Kubi, Somoza u Nikaragvi, Divalije na Haitima, Pinoče u Čileu, Videla u Argentini, major Abuison u Salvadoru i mnogi drugi) bile izuzetno surove i da ih je karakterisalo izrazito sadističko nasilje.
Ima onih koji pokušavaju da u istu kategoriju stave fašizam i komunizam, iako nije jasno šta ko pod terminom komunizam podrazumeva. Kako kaže Latinka Perović „ jedini komunizam za koji zna istorijsko iskustvo jeste ruski komunizam. A on nije primenjeni marksizam, već plod ruske istorije“ (Latinka Perović, Ljudi, dogadjaji i knjige, izd.Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2000, str.156). U svakom slučaju, zastupnici ove teze u prvi plan ističu totalitarni karakter ovih režima, kult vodje i , naročito, jednopartijsku vladavinu. Ali, i ovo tumačenje je nategnuto jer, prvo, ovo nisu najbitnije karakteristike tih režima, a drugo, nisu samo njihove karakteristike. Meksička Revolucionarna partija vladala je Meksikom preko 60 godina pa niko nije optužio Meksiko ni za fašizam ni za komunizam. A Narodna radikalna stranka Nikole Pašića vladala je Srbijom skoro 50 godina, tj. duže nego Savez komunista. Ako neko kaže da su u Meksiku i Srbiji postojale i druge političke partije, onda treba znati da su i u nekim tzv. komunističkim zemljama, kao u Poljskoj i u Nemačkoj Demokratskoj Republici, takodje postojale i druge političke partije.
Šta je to, onda, što karakteriše fašizam i što ga razlikuje od drugih režima, pokreta i ideologija?
U zborniku „Fašizam u savremenosti“ možete kod tri autora (prof.Todora Kuljića, Milenka Markovića i mene) naći gotovo identičnu definiciju fašizma kao ekstremnog vida nacionalizma. Ta činjenica, da tri autora, nezavisno jedan od drugoga, dolaze do istog zaključka, predstavlja ozbiljan dokaz o osnovanosti tog zaključka.
I zaista, nacionalizam je jedna bitna komponenta fašizma i u idejnom i u političkom smislu. Zapravo, oko pitanja nacije i države koncentrišu se i sva druga pitanja doktrine i prakse fašizma.
Iz nacionalizma proizlazi druga bitna karakteristika fašizma, a to je rat. Rat nije tvorevina fašizma, jer se ratovi vode od kada čovečanstvo postoji, ali za razliku od svih drugih sistema i ideologija, kod kojih se rat može dogoditi ili ne dogoditi, kod fašizma rat je neizbežan, fašizam zakonito završava u ratu. Iz ovoga proizlazi dalja karakteristika i specifičnost fašizma, a to je njegov sukob sa medjunarodnom zajednicom.
U ove tri tačke – nacionalizam, rat i sukob sa medjunarodnom zajednicom – postoji suštinska razlika izmedju tzv. komunizma i fašizma. Komunizam, ili ono što se pod tim imenom podrazumevalo a što je postojalo u Evropi, uključujući i Jugoslaviju, do negde 1990. godine, je jedna internacionalistička doktrina i praksa i potpuni antipod nacionalizmu. U polemici izmedju pripadnika moje nacije i pripadnika neke druge nacije (naročito ako se radi o nacijama prema kojima postoji strukturalni animozitet, kao što su Hrvati, Albanci, Bošnjaci) ja ću, ako sam nacionalista ili ekstremni nacionalista, biti a priori na strani pripadnika moje nacije. Mene neće interesovati ko od njih kakve argumente ima, ko od njih govori istinu a ko laže, za mene će biti bitno da se radi o sukobu (verbalnom ili fizičkom, svejedno) izmedju jednog Srbina i jednog, recimo, Hrvata, i da ja u tom sukobu moram da budem na strani Srbina. Nasuprot tome, za komunistu, ili bolje rečeno za internacionalistu, je u principu irelevantno ko su sukobljene strane, da li Srbin, Hrvat, Kinez ili Eskim, za njega je merodavna argumentacija koju oni iznose. Zapravo, za pravog internacionalistu postoje u čovekovoj ličnosti neke mnogo važnije stvari (karakter, vaspitanje, moralni stav, inteligencija i sl) od toga kakvo je njegovo etničko poreklo. Komunista će, možda, prilikom opredeljivanja koristiti ideološku optiku (na pr., bliža mu je argumentacija radnika Hrvata nego tajkuna Srbina), ali ono što je bitno jeste da nacionalna pripadnost za njega nema značaja.
Iz ovoga proizlazi da je nacionalizam (i fašizam kao njegova ekstremna varijanta) organski nepodudaran sa istinom kao vrhovnim načelom civilizacijskog življenja, te da stoga celokupna konstrukcija nacionalizma počiva na laži i obmani. A budući da su u laži kratke noge, to do sloma fašizma dolazi vrlo brzo i svi fašistički ili profašistički režimi trajali su vrlo kratko.
Ovaj sukob nacionalizma sa istinom najbolje će ilustrovati jedna epizoda iz političkog života Srbije. Negde početkom 90-tih godina bila je jedna emisija na Radioteleviziji Srbije u kojoj su gostovali tadašnji ministri za informisanje Srbije Ratomir Vico i takozvane SR Jugoslavije Dragutin Brčin. Bilo je očigledno da je emisija organizovana zato što su njih dvojica imali nešto važno da saopšte javnosti i sredstvima informisanja. A to saopštenje glasilo je ovako: Osnovni kriterij kojim treba da se rukovode novinari i sredstva informisanja nije istina, već interes srpskog naroda. Novinari i sredstva informisanja treba da služe svom narodu i kada izveštavaju o nekom dogadjaju treba da vode računa o interesima svog naroda, a ne o nekom apstraktnom principu istine.
Treba podsetiti da je ovo bilo u vreme žestokih ratnih sukoba u Bosni i Hrvatskoj, tokom kojih su sa srpske strane počinjeni brojni ratni zločini, ali o kojima, u skladu sa instrukcijom dvojca Vico-Brčin nije smelo da se piše i govori. Od tada datira nesposobnost srpskog društva da se suoči sa istinom, što postaje njegov glavni problem u periodu tranzicije.
Drugo specifično obeležje fašizma jeste, kao što je već rečeno, mržnja prema drugim narodima i vodjenje osvajačkih ratova radi stvaranja neke umišljene nove imperije. To je, naravno, i tačka u kojoj se fašizam suštinski razlikuje od tzv. komunizma. Ne može se reći da neke socijalističke zemlje nisu vodile ratove i da nije bilo oružanih sukoba i medju njima samima i njih sa drugim zemljama. Ali, to nije specifičnost socijalističkih zemalja. Kroz čitavu istoriju bilo je ratova izmedju naroda i država, pa od toga nisu bile izuzete ni socijalističke države. Ali, kod njih je to marginalna karakteristika. Šta više, tokom posleratne konfrontacije Istok-Zapad, socijalizam-kapitalizam, upravo socijalističke zemlje su bile te (a u tome je prednjačila Jugoslavija) koje su lansirale doktrinu „aktivne miroljubive koegzistencije“, tj. tezu da socijalizam i kapitalizam mogu zajedno da žive, dok su kapitalističke zemlje, pre svega SAD, stajale na stanovištu da to nije moguće i da socijalizam mora biti uništen, ako treba i ratom.
Za razliku, dakle, od socijalizma, ili tzv. komunizma, gde rat ima akcidentalni karakter, kod fašizma rat je sama njegova suština. Osnivač Socijalističke partije Italije Filipo Turati govorio je da je „rat fašizam medju narodima“. I zaista, tek u ratu ispoljava se biće fašizma i smisao njegovog postojanja. Zbog toga svaki fašizam zakonito završava u ratu, a taj rat donosi i njegov kraj. Kod fašizma rat je nešto što proizlazi iz njegove doktrine. Budući ekstremni vid nacionalizma, fašizam ne može a da ne postavi teritorijalne aspiracije prema drugim narodima, za šta uvek nalazi neki formalni izgovor. Italijanski fašizam se pozivao na činjenicu da je Rim nekada vladao celim Sredozemljem, te da Italija, po pravu nasledja, mora da obnovi slavu Rima i zavlada celim Sredozemljem, tj. da uzme ono što je „njeno“. Nemački fašizam se pozivao na pravo nemačkog naroda na životni prostor. Kako kaže Hitler u „Majn kampfu“: „Naš pokret će uspeti da sruši današnju tužnu nesrazmeru izmedju nemačkog naroda i njegovog životnog prostora, gledajući na prostor bilo kao na izvor života, bilo kao na stub političke veličine.“ Na sličan način je i srpski fašizam, s pozivanjem na neka istorijska prava i Dušanovo carstvo, istakao teritorijalne pretenzije na ex-YU prostoru, uz morbidnu parolu da je srpska zemlja svuda tamo gde su srpski grobovi.
Ovakva doktrinarna elaboracija stvara kod fašizma silan emocionalni naboj i gvozdeno uverenje da se teritorijalne pretenzije mogu ostvariti samo ratom i da će ratni ishod sigurno biti povoljan. Tako je „otac nacije“ Dobrica Ćosić lansirao tezu da „Srbi gube u miru, a dobijaju u ratu“, što je bila prava inicijalna kapisla za ratno ludilo. A treba podsetiti i na to da je krajem 80-tih u Srbiji najpopularnija bila pesma „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala. Nije mala, nije mala, triput ratovala. I opet će, i opet će, ako bude sreće“, u kojoj je rat prikazan kao vrhunac sreće za Srbiju i srpski narod. Otuda fašizam, čak i kad bi želeo da izbegne rat, iako to ne želi, ne bi mogao to da učini a da ne dovede u pitanje samu svoju suštinu. Kako svedoči Vojislav Vukčević, jedan od osnivača Srpske demokratske stranke u Slavoniji, predstavnici Srba bili su primljeni kod Tudjmana 13. marta 1991. godine, a istoga dana Slavko Degoricija, jedan od čelnika HDZ-a u Hrvatskoj rekao im je: „Mi želimo da sa vama počnemo i nastavimo razgovarati jer želimo da se odnosi sa Srbima srede.“ Odmah nakon ove posete započela je kampanja diskreditovanja inicijative koju su preduzeli predstavnici Srba, što je, kako tvrdi Vukčević, sigurno došlo iz Beograda. Delegaciji je bila upućena sledeća poruka: „S njima (tj. sa Hrvatima) nema razgovora niti dogovora, mi ćemo to s topovima i granatama dobiti“. (Citirano prema listu „Naša borba“ od 15.03.1996).
Dakle, za fašizam nije bitno samo to da se osvoje tudje teritorije, već je takodje bitno, ako ne i bitnije, da se to učini ratom.
Treća prepoznatljiva karakteristika fašizma, po kojoj se on bitno razlikuje od tzv. komunizma , pa i od svih drugih oblika političke vladavine, jeste njegov totalni sukob sa celom medjunarodnom zajednicom, koja zatim, u pokušaju obuzdavanja fašizma, uvodi ovome razne vrste sankcija, isključuje fašističke države iz medjunarodnih organizacija (OUN) itd. Najčešće je do ovog sukoba dolazilo nakon ratnih poduhvata fašizma, ali to nije bio glavni razlog. Glavni razlog je bilo urodjeno neprijateljstvo fašizma prema medjunarodnom poretku i prema svetskoj organizaciji, nekada Društvu naroda, danas Organizaciji ujedinjenih naroda. On je bio potpuno svestan toga kako će medjunarodna zajednica reagovati na njegove ratne poduhvate i zato je nju unapred proglasio za neprijatelja svog naroda. Ako je to tako, onda treba slediti sopstvene interese i planove, ne vodeći računa o tome kako će medjunarodna zajednica reagovati. Zato je Hitler već novembra l933. Odlučio da Nemačka napusti pregovore o razoružanju i istupi iz Društva naroda. Dve godine kasnije, novembra 1935. godine, Društvo naroda uvodi ekonomske sankcije Italiji zbog agresije na Abisiniju, a maja 1992. godine Savet bezbednosti OUN uvodi opsežne sankcije prema tadašnjoj provizornoj tvorevini koja se zvala SR Jugoslavija, a u stvari prema Srbiji, zbog agresije na Bosnu i Hercegovinu. Istovremeno, dok su sve bivše republike nekadašnje SFRJ primljene u Ujedinjene nacije, Srbija ostaje van njih tokom čitavog perioda režima Milošević-Šešelj.
Naravno, iz ovog sukoba sa medjunarodnom zajednicom fašizam je izašao teško poražen, što je njegovom narodu, u ime čijeg je navodnog blagostanja krenuo u ovaj sukob, donelo nevidjene patnje i stradanja. Toga nije bila poštedjena ni Srbija za koju neki ekonomisti kažu da je, usled sankcija Ujedinjenih nacija i ratnih troškova, pretrpela štetu od oko 50 milijardi dolara. Završni udarac bilo je NATO bombardovanje Srbije koje, doduše, nije preduzela medjunarodna zajednica već 17 moćnih država Zapada, ali je celokupna medjunarodna zajednica na to gledala ili sa odobravanjem ili ravnodušno. To je bio najteži, najgori i najsramniji pad koji je Srbija doživela u svojoj istoriji. A ako tome dodamo i ljudske gubitke u ratovima tokom vladavine režima Milošević-Šešelj, a medju njima i najteži ljudski gubitak – oko 80.000 mladih i školovanih ljudi koji su pobegli iz Srbije, onda će biti jasno kakvu je nacionalnu katastrofu naneo Srbiji srpski fašizam.
Dakle, ako je Srbija imala sopstveno fašističko iskustvo, osnovno pitanje pred kojim se danas nalazimo jeste: kako sprečiti da se ono više nikada ne ponovi i kako se distancirati od toga vremena? Kako se, dakle, obračunati sa tamnim stranama naše prošlosti?
Činjenica je da Srbija još uvek nije načinila odlučan raskid sa tim periodom svoje istorije, tj. sa periodom vladavine režima Milošević-Šešelj, i to je glavni razlog problema koje danas ima srpsko društvo. U srpskoj eliti i u celom društvu vlada uverenje da takav raskid nije ni potreban, da prošlost treba prepustiti prošlosti i okrenuti se budućnosti. Ali, to je teška zabluda. Kako kaže nemaćki istoričar Holm Zundhausen „Ni jedno društvo ne može da izbegne suočavanje sa tamnim stranama svoje prošlosti. Svaka demokratska zajednica mora sa sobom da izadje na čistac. Ćutanje je destruktivno.“
A u Srbiji se smatra da će se sve loše stvari rešiti ćutanjem, da će sve to proći ako se o tome ne govori. To je jedno infantilno ponašanje tipično za nezrele individue i nezrela društva. U psihoanalizi je poznato da je osnovni terapeutski postupak suočavanje pacijenta sa onim što potiskuje, što ne želi da zna, a to potiskivanje je pravi uzrok njegove bolesti. Kada se pacijent suoči sa istinom o sebi i sa dogadjajem iz svoje prošlosti koji potiskuje, automatski nastupa ozdravljenje.
Srbija je danas bolesno društvo koje neprestano, služeći se različitim izgovorima, kao i svaki duševni bolesnik, odbija da uvidi istinu o tome kakva je bila i šta je radila u periodu 1990-2000. A bez toga, njeno ozdravljenje nije moguće.
Na kraju, još jedna teorijsko-metodološka napomena. Za izricanje suda o tome da li je jedan režim fašistički ili nije, nije presudna činjenica kako se on odnosio prema sopstvenom narodu, već je presudno kako se on odnosio prema drugim narodima i etničkim grupama. Ja sam u jednom radu, koji je objavljen u časopisu „Helsinška povelja“ pod naslovom „Fašizam i pljačka“, pokazao kako su ekonomska situacija i životni standard gradjana u Nemačkoj i Italiji tokom vladavine Hitlera i Musolinija bili, u dobroj meri zahvaljujući pljačkanju porobljenih naroda, na mnogo višem nivou nego u vremenu pre njih. Dovoljno je reći da je sistem snabdevanja mlekom gradjana Berlina besprekorno funkcionisao sve do februara 1945. godine, tj. do samog vojničkog sloma Nemačke. Jednom rečju, većina gradjana Italije i Nemačke je dobro živela pod fašizmom, u svakom slučaju bolje nego u prethodnom periodu. Otuda nije čudo da su ovi režimi uživali skoro plebiscitarnu podršku. Nemački istoričar Ali Gec zbog toga za nacionalsocijalizam kaže „dopadljiva diktatura“, jer se velikoj većini gradjana Nemačke taj režim zaista dopadao.
Kada se sve ovo zna, onda nije čudo što je raskid sa fašizmom, naročito u Nemačkoj, tekao vrlo mučno i vrlo sporo. Gradjani Nemačke nisu voleli da slušaju priče o zločinima tog režima, o šest miliona pobijenih Jevreja ili dvadeset miliona sovjetskih gradjana umrlih od gladi usled pljačke svih životnih namirnica od strane nacista, odbijali su da poveruju u to, u prvi plan su isticali šta su saveznici njima uradili, a za obračun saveznika sa glavešinama Trećeg rajha (sudjenje u Nirnbergu) smatrali su da je u osnovi nepravedan, da se radi o pravdi pobednika, tj. da su „ naši pobedili oni bi sudili njima“. Tek je poklonjenje Vilija Branta u varšavskom getu 7. decembra 1970, tj. 25 godina od završetka Drugog svetskog rata i sloma fašizma, otvorilo oči nemačkim gradjanima i prisililo ih da se suoče sa tamnom stranom svoje prošlosti, sa istinom o prirodi tog režima. Od onda, odnos nemačkog društva prema nacional-socijalizmu je sasvim drugačiji, ono je definitivno izlečeno od te bolesti.
Nažalost, u Srbiji se ovo još nije dogodilo. Doduše, od sloma režima Milošević-Šešelj prošlo je tek 11 godina, što je malo u odnosu na 25 godina koliko je trebalo Nemačkoj da se suoči sa sopstvenom prošlošću. Ali, danas se vreme skraćuje i Srbija nema na raspolaganju 25 godina da bi skinula olovni teg sa nogu.
Beograd, 21.02.2011.,
dr Aleksandar Sekulović