Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko godina „aktuelan“ stav Srpske akademije nauka i umetnosti o ovom pitanju brže-bolje je nanovo iznesen na svetlo dana, kao odsudna, stručnjačka, objektivna „reč nauke“ u odbrani patrijarhalnog ustrojstva srbijanskog društva, koje se ogleda i na polju jezika. O „svetosti“ jezičke norme i njenom odnosu prema živosti i promenljivosti jezika piše master profesorka jezika i književnosti Jelena Lalatović, rušeći mit o „lingvističkoj objektivnosti“ i pokazujući da je i jezička politika – politika.
U vreme kada su svetsku lingvističku javnost zaokupljale teme poput odnosa pola, roda i jezika, intelektualna elita iz Srpske akademije nauka i umetnosti bila je zauzeta potpirivanjem srpskog nacionalizma i zloupotrebom autoriteta nauke u svrhe oživljavanja srpskog srednjovekovlja i feudalnih vrednosti. Stoga se zastarela i nenaučna argumentacija Instituta za srpski jezik SANU, koja se može sažeti u formulu po kojoj „žena može biti čistačica, ali ne i borkinja“, uklapa u dosledan razvoj diskursa u kome se suštinski političke odluke predstavljaju kao neutralne naučne činjenice.
Zahvaljujući spoju nacionalizma i tehnokratskog poverenja u institucije, područje humanističkih nauka – jezik, književnost, kultura − po difoltu se tretira kao pitanje srpskog jezika, srpske kulture i srpske književnosti, pa se naučne kvalifikacije i politički kontekst koji stoje iza predstavnica i predstavnika nacionalnih institucija ne preispituju. Upravo zato, možemo unedogled da debatujemo jesu li feministkinje (iako su mnoge među njima filološkinje, lingvistkinje, profesorke jezika, prevoditeljke) kompetentne da raspravljaju o jeziku, ali ne postavljamo pitanje koje to lingvističke kompetencije o standardizaciji rodno nediskriminativnog jezika poseduje potpisnica Odluke Instituta, koja se, inače, bavi dijalektologijom. Takođe, niko ne postavlja pitanje zbog čega je Institut za srpski jezik ovu odluku objavio uprkos tome što je Svenka Savić, lingvistkinja koja je svoju karijeru posvetila kako istraživanju odnosa roda i jezika tako i borbi za ravnopravnost žena, izdala detaljna Uputstva za standardizaciju rodno osetljivog jezika.
„Neutralno“ u službi desnice
Za razliku od Odluke Instituta, koja počiva na diskriminatorskom i jednodimenzionalnom razumevanju jezika prema kome se između aktuelne jezičke norme i ukupnog bogatstva jezika, te njegovih lingvističkih osobina može staviti znak jednakosti, Uputstvo za standardizaciju rodno osetljivog jezika insistira na kreativnom i emancipatorskom odnosu prema jeziku. U skladu sa tim, Savić preporučuje da se dubleti poput profesorka/profesorica, doktorka/doktorica koriste naporedo, u skladu sa intuicijom govornice/govornika.
Međutim, pre nego što se upustimo u detaljno razobličavanje pseudomišljenja i pseudolingvistike koji stoje iza argumenata poput „ali ministarka je supruga ministra“, treba se osvrnuti na politički kontekst u kojem je pomenuta odluka, inače na snazi skoro sedam godina, odjeknula. Usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti proteklo je u atmosferi mizoginih spinova o tome kako će se nekorišćenje rodno nediskriminativnog jezika kažnjavati milionskim iznosima, slično kao što je usvanje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici proteklo u duhu desničarske histerije o tome kako će žene zloupotrebiti zakon da bi lažno prijavljivale muškarce. Reaktuelizacija debate o rodno senzitivnom jeziku ima dvostruku ulogu. Najpre, ona treba da poruči da su feminizam i ravnopravnost žena strano telo u našem društvu i da se ne uklapaju u naš jezik i „tradiciju“. Za vlast koja je utemeljena na autoritarnom nacionalizmu u unutrašnjoj politici i dužničkoj ekonomiji koja podrazumeva poslušništvo prema finansijskim i političkim institucijama Evropske unije, konzervativnost domaćih institucija predstavlja idealan izgovor – režim se navodno trudi da implementira progresivne zakone i politike, ali naša „tradicija“, institucije, čime se uvek implicira „narod“, naprosto su protiv toga. Imajući u vidu da svakodnevno niču inicijative poput Sabora srpske desnice, čiji je cilj da Vučiću olakšaju zaokret mejnstrima udesno, svaki napad na postignut nivo ravnopravnosti žena, čak i kada je u pitanju „samo jezik“, nije bezazlen.
Naime, kao što je argumentovala Svenka Savić, „Jezik određujemo kao delatnost, jer nas interesuje šta sa jezikom možemo činiti i šta činimo dok govorimo ili pišemo. U takvom pristupu imamo u vidu nameru govornika da nešto čini jezikom: da ubeđuje, da pohvali ili podrži, da se naruga drugom ili ga učini (ne)vidljivim.“
Cilj gramatičkih rešenja koja predlaže Institut za srpski jezik SANU jeste da žene kao deo čovečanstva koji podjednako kao i muškarci doprinosi akademskoj, političkoj i proizvodnoj sferi učine nevidljivima, kao i da se svakoj argumentaciji koja problematizuje takav vid „rodne neutralnosti“ podsmehne. Podsmeh, nevidljivost i omalovažavanje jesu jezičke prakse koje reflektuju, ali i kreiraju podređen položaj žena.
Drugim rečima, tvrditi da žena može biti pilot, ali da je reč pilotkinja izmotavanje znači tvrditi da žene, čak i kada osvajaju oblasti i profesije koje su tradicionalno bile rezervisane za muškarce, treba to da čine „po muškim pravilima“, tj. povlađujući muškom autoritetu. Sličnu poruku šalje i konferencija „Rodna ravnopravnost u visokom obrazovanju“, koja treba da se održi 20. oktobra – najmoćniji muškarci – ministar prosvete, predsednik SANU, rektor Univerziteta u Beogradu, dekan Pravnog fakulteta – treba da nas obaveste da su žene sasvim ravnopravne i u akademiji i u društvu. Stav Instituta za srpski jezik o rodno senzitivnom jeziku uklapa se u obrazac institucionalnog napada na ženska prava – neravnopravnost žena negira se kao problem, pa je svaka feministička debata, uključujući i onu o jeziku, delegitimizovana kao hir dokonih i povlašćenih žena.
Ima li smisla polemisati?
Svi znamo da je SANU konzervativna institucija, izvor radijacije srpskog nacionalizma i drugih retrogradnih ideja, ali naša potreba da reagujemo ne proizilazi iz toga što prihvatamo njihov „naučni“ legitimitet ili zato što smatramo da se nešto bolje moglo očekivati od SANU. Ona proizilazi iz činjenice da je uticaj spinovane Odluke toliko veliki da će se verovatno mali broj zamajavati kopanjem po normativnim rečnicima i pravopisima, već će deo „zdravog razuma“ postati „lingvistička činjenica“ o „neutralnosti muškog roda“. U Pravopisu srpskoga jezika u izdanju Matice srpske iz 2010. godine, koji je jedini normativni pravopis, mnoge reči ženskog roda koje označavaju vršiteljke radnje ili žene kao predstavnice određenih umetničkih, kulturnih, političkih struja već su standardizovane. Dakle, sasvim je, prema Pravopisu Matice srpske, pravilno reći avangardistkinja, anarhistkinja, lingvistkinja, izviđačica, komunistkinja, anglistkinja, čak i arhivistkinja, vratarka, vrtlarka i garderoberka, pa je nejasno koji bi to jezički mehanizmi sprečavali upotrebu reči kao što su sekretarka, advokatkinja, borkinja. Otuda se javni istup Instituta za srpski jezik, te njegovo spinovanje u zaoštrenom desničarskom i antifeminističkom kontekstu, može tumačiti jedino kao seksistički čin sa ciljem ismevanja feminističkih ideja.
Na planu jezičke politike, problem sa našom kulturno-obrazovnom paradigmom utemeljenom u nacionalističkom revizionizmu iz devedesetih jeste što je prećutno u javnom diskursu uspostavljen znak jednakosti između lingvistike, gramatike i jezičke norme, pa su kao stručnjakinje i stručnjaci za jezik prihvaćeni samo oni/e koji se bave normom. Pojednostavljeno rečeno, lingvistika proučava dubinske strukture jezika, gramatika bi trebalo da lingvističke uvide koristi radi opisivanja jezika, a norma je najpovršniji, promenljiv sloj jezika. Institut za srpski jezik SANU je, čak ne uzimajući u obzir postojeći jezički standard u kome su se mnoge rodno nediskriminativne imenice odavno odomaćile, normu proglasio lingvističkom činjenicom, premda je norma uvek stvar jezičke politike, odnosno intervencije u jeziku. Norma po definiciji predstavlja nametanje izvesnih ograničenja jeziku, čime argument o „forsiranju“ rodno senzitivnog jezika pada u vodu, pa bi najlogičnije bilo težiti najinkluzivnijoj i najdemokratičnijoj standardizaciji jezika.
Dalje, gramatička i komunikaciona pravilnost nisu isto – prva je prolazna i promenljiva, a druga ukazuje na neke strukturne osobine jezika. Komunikaciona pravilnost u našem jeziku zahteva prepoznavanje kategorije roda i posledičnu kongruenciju. Otuda je potpuno besmisleno poređenje sa engleskim jezikom – koristiti police officer umesto policeman ili policewoman jeste rodno neutralno, jer pridevi i glagoli u engleskom jeziku nemaju rod. „Policajac je ušao“ označava muškarca, „žena policajac je ušla“ zvuči arhaično i jasno upućuje na stavove govornika/ce o položaju žena, budući da se ne govori „muškarac policajac“, dok „policajka je ušla“ sasvim odgovara zahtevima i kongruencije i komunikacione pravilnosti.
I (sa)radnice i (sa)borkinje
Pitanje odnosa roda i jezika unekoliko je složenije od pitanja rodno nediskriminativnih imenica, jer postoje situacije u kojima se muški rod (npr. glagol u množini koji označava grupu ljudi i muškog i ženskog roda) na ovom stupnju jezičkog razvoja još uvek mora tretirati kao „neutralan“. Međutim, lingvistkinje i lingvisti su, kako je u svojim pionirskim istraživanjima na polju roda i pola u srpskohrvatskom pokazao Ljubiša Rajić, još sedamdesetih ustanovili da je ideja o neobeleženosti tj. neutralnosti kategorije muškog roda društvena predrasuda, a ne naučna istina. Na jednom prilično interesantnom primeru Rajić je takođe pokazao da ne postoje lingvistička ograničenja za derivaciju (izvođenje) imenica ženskog roda koje označavaju zanimanja. Ovde nije zgoreg preduprediti pokušaje duhovitosti u stilu „a kako je onda muški rod od pastrmka“ – bavimo se isključivo imenicama koje označavaju žene, dakle, ljudska bića, jer se to tiče vidljivosti i dostojanstva žena u sferi rada, politike, nauke.
Naime, Rajić u svom istraživanju s kraja osamdesetih ukazuje na to da reći predsednica vlade nije uobičajeno, te da ima čak i podrugljiv prizvuk, dok je prihvatljivo reći predsednica odbora za brigu o deci. Slično važi i za reč profesorka kada se odnosi na osobu ženskog roda koja predaje u srednjoj školi, dok univerzitetska titula po pravilu stoji u muškom rodu. Iza forsiranja „neutralnosti“ muškog stoji, dakle, uverenje da je vidljivost žena ponižavajuća po određenu javnu funkciju – drugim rečima, u redu je naglasiti da se, kao u slučaju predsednice odbora za brigu o deci ili gimnazijske profesorke, žene bave brigom o deci, ali ne i kada je reč o političkoj ili društvenoj moći.
Takođe, tvrdnja da je „ministarka žena ministra“ imala bi smisla ako bi sobarica bila supruga sobara. Nije, dakle, reč ni o kakvim jezičkim mehanizmima koji nešto dozvoljavaju ili ne, već o duboko mizoginim idejama prema kojima žene treba da se bave ograničenim brojem profesija, a afirmaciju u društvu postižu putem braka.
Ukazujući na dvostruke kriterijume za muškarce i žene koji upravljaju patrijarhalnim društvom, Olimp de Guž, jedna od prvih borkinja za prava žena, napisala je u Deklaraciji o pravima žene i građanke „Ako žena ima pravo da se popne na gubilište, onda ima pravo i da se popne na govornicu“.
Ako žena može da bude čistačica, radnica, kasirka, onda može da bude i saborkinja, revolucionarka i političarka.
Jelena Lalatović