Kako je holokaust koji je preživeo moj deda definisao i njega i mene

Slavko Šajber je preživeo holokaust u Hrvatskoj zahvaljujući čudesnoj kombinaciji hrabrosti, altruizma i sreće. Bilo je to iskustvo koje je definisalo njega, ali i mene, njegovog unuka.

 

Slavka Šajbera su tokom projekta prikupljanja svedočenja osoba koje su preživele Holokausta pitali da li se pre Drugog svetskog rata osećao kao Jevrejin.

„Mislim da je ova spontana asimilacija otišla toliko daleko da jedva da sam osećao nešto; tačnije, nisam se osećao drugačije od bilo kog drugog”, odgovorio je on.

Dakle, saznanje, pored izbijanje rata, da su ga drugi smatrali drugačijim, bilo je kao da je „udario glavom u zid”.

„Drugi su me podsećali na veoma ružan način da sam Jevrej”, rekao je on.

Moj deda, čije je orginalno prezime bilo Scheiber, preminuo je pre 15 godina, gotovo 60 godina nakon završetka Drugog svetskog rata. Imao je bogat i ispunjen život, dve ćerke i troje unuka, među kojima sam i ja. Međutim, sudbina nije bila naklonjena Slavku u njegovim tinejdžerskim godinama.

Za samo nekoliko dana, u aprilu 1941. godine, sile Osovine su porazile vojsku Kraljevine Jugoslavije, a 10. aprila su ustaše proglasile Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) koja je obuhvatala veći deo teritorije današnje Hrvatske i celu Bosnu i Hercegovinu, i bila pod okriljem nacističke Nemačke i fašističke Italije.

Nakon manje od mesec dana, NDH je, inspirisana svojim nacističkim mentorima, usvojila rasističke dekrete protiv Jevreja i Roma, kao i skup antisrpskih zakona.

Slavko je tada imao 12 godina i živeo je u uspešnom selu Gradina, blizu današnje granice sa Mađarskom.

Brzo je saznao šta znači biti Jevrejin u NDH.

 

“Idite kući i ne vraćajte se”

 

Levo: Autorov deda tokom obavezne vojne službe krajem 1940-ih. Desno, u smeru kazaljke na satu: Autorova prabaka Julijana; baka Ana, sa tetkom Sanjom, majkom Vesnom i dedom; pradeda Leopold; dedina fotografija nastala sredinom 1940-ih. godina.

 

„Moj prvi udar - glavom u zid – desio se kada je direktor moje škole ... jednog dana zatražio od određenog broja ljudi, možda jednu trećinu srednje škole, da se okupe u gimnaziji”, ispričao je on.

“On je okupljenim učenicima rekao: ‘Ono što ću vam sada preneti nije moj stav; Ja jednostavno prenosim odluke drugih. Vi, a to znači Srbi, Jevreji i Cigani, više ne možete ići u školu. Zato odmah uzmite svoje torbe i stvari i idite kući i ne vraćajte se”.

Godinama kasnije, kada sam već bio srednjoškolac i znao sve o dedinom iskustvu iz rata, on mi je rekao: „Jedina stvar koja me čini Jevrejinom je moja jevrejska sudbina”.

Mislio je na Holokaust, reč koju sam prvi put pročitao na naslovnoj stranici jedne od njegovih knjiga uz groznu sliku gomile tela. Nikada ga direktno nisam pitao šta znači „Holokaust”. To sam naučio usput.

I dok se rat produbljavao, porodica Šajber se borila za vazduh.

Leopold Šajber, otac mog dede, imao je radnju u kojoj su lokalni poljoprivrednici kupovali materijale i prodavali svoju robu. Prema novim fašističkim zakonima, Hrvati nisu mogli raditi u njegovoj radnji i niko nije mogao pomagati njegovoj supruzi Julijani, da vodi veliku kuću i kuhinju za porodicu i zaposlene.

Uskoro je kod Leopolda došao lokalni ustaša koji je od njega tražio da mu daje veće sume novca, što je on svaki put i radio.

NDH je, ponovo ugledajući se na Hitlerovu Nemačku, u prvom mesecu svoje vladavine, fizički obeležila Jevreje, koji su morali nosili trake sa žutom Davidovom zvezdom i slovom Ž, što je bila oznaka za “Židov”, hrvatsku reč za Jevrejina. One koje bi uhvatili da ne nose traku na ruci, završavali bi u zatvoru ili u koncentracionim logorom.

Nakon više od 50 godina kasnije, kao posetilac izložbe o Holokaustu u Zagrebačkom muzeju Mimara, zajedno sa mojom majkom, svojom ćerkom, Slavko je doživeo mali šok zbog slika ubijenih Jevreja, logora i gasnih komora, zbog dokumentaraca i knjiga, koje je već vidio i čitao. Ali gotovo se onesvestio kada je video traku za ruku sa Davidovom zvezdom.

 

„Nikada nisu odustali od nas”

 

Autorov deda (prvi s desna) i njegova sestra Ema (pored njega) u Zagrebu 1948. godine.

 

Traka za ruku i diskriminatorni zakoni imali su za cilj izolaciju određenih grupa od ostatka društva.

Ali na mikro planu, ovo je često bilo uzalud. Slavko je pričao kako njegova porodica nije izgubila nijednog prijatelja, neki su čak njegovoj užoj, ali i široj porodici, pomagali u tajnosti.

„Nikada nisu odustali od nas”, pričao je on. „Jedan od ujaka živeo je na području gde je živela velika Volkdojč (nemačka) zajednica. Moram da kažem da su ga tretirali kao što su tretirali i mog oca u našem području na kom je živelo dominantno hrvatsko stanovništvo”.

Međutim, na kraju je po njih došao NDH. Prvo su otišli Srbi, proterali su ih iz Gradine i drugih područja u Srbiju u kolonama koje su se protezale kilometrima.

A onda u jesen 1941. Slavkova i druge jevrejske porodice su uhapšene i natovarene u stočne vagone, kojima su ih odveli u napušteni mlin koji je bio udaljen oko 70 kilometara. Tamo su ih držali nedelju dana, a zatim su ih neobjašnjivo vratili u njihova sela i upozorili ih da ne napuštaju svoje domove.

Jednog dana, početkom leta 1942. godine, od lokalnog ustaškog zvaničnika čulo se da je narednog dana planirana deportacija. Slavkov otac je organizovao da se njegov sin i ćerka Ema sklone u mlin jednog njegovog prijatelja, koji je bio udaljen sedam kilometara od njihovog sela.

Kako je kasnije moj deda saznao, kada su ustaše došle u njihovu kuću, nisu znale da njegovi roditelji imaju decu, ali im je to rekao jedan lokalni ustaški simpatizer, berberin, kome je Leopold pomogao da započne svoj posao i koji je jeo u njihovoj porodičnoj kući, ali vojnici nisu na to obraćali pažnju.

Pošto su njihovi roditelji deportovani u Aušvic, Slavko i Ema su se sakrili u mlin.

Ema, koja je bila tri godine starija od Slavka, kasnije se pridružila partizanima, dok je Slavko, sa lažnim dokumentima, otišao u Zagreb u školu za trgovačke i zanatske šegrte. Tamo je tvrdio da je hrvatski Nemac koji je u ratu izgubio roditelje. Nakon dva meseca završio je kurs za šegrte.

Moj deda se sećao svog dolaska u glavni grad i atmosfere straha, neizvesnosti i siromaštva koje ga je čekalo.

Svi znakovi prisustva Jevreja u gradu su bili izbrisani, a njihove prodavnice preuzeli su ‘lojalni’ građani - Hrvati, Bošnjaci i Nemci.

„Svako je mogao ući u nečiju kuću i ukrasti ono što je želeo I ubiti koga god je želeo”, govorio je moj deda.

U njegovo sećanje bili su urezani slike mrtvih ljudi obešenih po stubovima duž tramvajske linije do predgrađa Dubrave. Među onima koje su ustaše uhapsile i obesile, bez nekog očiglednog zločina, bio je i jedan njegov poznanik iz Slovenije.

 

Antifašistički agitator

 

Autorova majka (druga s desne strane), njegova baka koja drži njegovu tetku i njegov deda početkom 1960-ih godina.

 

Tajna mog dede nije ga sprečila da se suprotstavi vlastima. Ubrzo nakon dolaska u Zagreb, Slavko je formirao grupu u školi za obuku, koja bi se žalila na kvalitet hrane koju su jeli.

Učenici su vikendom radili na školskoj farmi, proizvodili su hranu za svoje potrebe, ali bi im osoblje iz škole ukralo dobre proizvode, a učenicima ostavljalo supu sa crvima, prisećao se moj deda.

Daleko rizičnija je bila odluka Slavka da sarađuje sa zagrebačkom antifašističkom komunističkom omladinom, koja je distribuirala letke i izvodila male sabotaže u cilju antifašističke borbe.

Po Slavkovoj priči, nakon završetka obuke, za pomoćnika ga je uzeo „visok, zgodan i dobro obučen čovek”.

Zvao se Murat Rizvanbegović, poznati trgovac koji je imao radnju na glavnom trgu u gradu. Rizvanbegović je imao dobar odnos prema svom mladom šegrtu, koga je postavio da rukovodi zalihama u podrumu.

Iako je živeo opasan život mladog antifašističkog agitatora, stvari su se za Slavka nekoliko meseci dobro odvijale.

Zatim, nekoliko nedelja nakon poraza Nemačke u bici kod Staljingrada zime 1943. godine, Slavko je rekao da mu je Rizvanbegović kazao da siđe u podrumu. Pretpostavljajući da želi da prođe kroz knjige, šegrt je otvorio fioku sa papirima i pitao ga koji ga proizvod interesuje. „Nijedan”, odgovorio mu je Rizvanbegovića, “to nam ne treba; moramo razgovarati”.

„Pitao me je kada je moj otac umro. A kada sam počeo da mu pričam istu priču od ranije, rekao mi je: 'Lažeš”.

Moj deda je bio prestravljen. Rizvanbegović je bio zamenik predsednika ustaškog hrvatsko-muslimanskog društva i bio je povezan sa najvišim ustaškim zvaničnicima.

„Razmišljao sam da uzmem metalnu šipku i da ga udarim po glavi”, rekao je on. „Jevrejin poput mene bi sutradan visio na stubu u Dubravi”.

Rizvanbegović je rekao da mu je trgovački putnik sve rekao o roditeljima njegovog šegrta i gde su oni završili. Ali kazao mu je da će njegova tajna biti sigurna i da mora biti pažljiv da ne skreće pažnju na sebe. Rizvanbegović je dodao da je ‘slab’ na Jevreje, jer je svoj posao naučio od Jevreja koji su mu ostavili svoju radnju.

Moj deda je znao da je to laž: Jevreji koji su bili vlasnici prodavnice odvedeni su u koncentracioni logor, a Rizvanbegović se pridružio ustašama kako bi postao novi vlasnik.

„Da li je on zaista bio tako human?” pitao se Slavko. „Činjenica je da je on rizikovao svoj život, jer, da su me otkrili, taj čovek (trgovački putnik) je mogao da kaže da mu je rekao sve o mojoj istoriji. Ili je on doneo takvu odluku nakon nemačkog poraza u Staljingradu, koji su svi videli kao početak kraja Nemačke”, dodao bi on.

“Želim da mislim da je jednostavno bio human”.

 

„Spasio je ceo moj svet”

 

Autorov deda sa svojim unucima 1990-ih godina - autorov brat Dean (gore), autor Sven Milekić (levo) i njegova rodica Tila (desno).

 

Slavko, koji je nakon rata radio u fabrici, a potom je karijeru nastavio u oblasti osiguranja, pa u politici i sportu, često je govorio da činjenica da je neko učinio dobru stvar važnija od toga zašto ju je učinio.

Ljudi su složeni. Ništa nije crno-belo, između ima i puno nijansi. Ustaški profiter pomogao je jednom Jevrejinu, rizikujući svoj položaj i privilegije.

To je priča koju mi je deda preneo i zato Rizvanbegović zaslužuje da bude Pravedni među narodima, što je počasni izraz za nejevreje koji su rizikovali svoje živote tokom Holokausta da bi spasili Jevreje od istrebljenja.

Nije kliše - onaj koji spasi jednu osobu spasio je ceo svet. Rizvanbegović je spasao ceo moj svet.

Nije prijavio mog dedu tokom rata, čak i kad je pronašao pištolj ispod njegovog jastuka.

Rizvanbegović je ubrzo nakon poraza ustaša i ulaska partizana u Zagreb 1945. godine uhapšen kao ustaški saradnik i verovatno bi bio pogubljen da nije bilo mog dede. Slavko je vlastima rekao da ga je ovaj trgovac skrivao više od dve godine. Rizvanbegović je dobio lakšu zatvorsku kaznu, a potom je cela njegova porodica napustila Jugoslaviju.

Međutim, ovo nije Holivud. Nije bilo srećnog završetka. Moja prabaka, Slavkova majka, Julijana, ubijena je u Aušvicu II-Birkenau. Njegov otac, Leopold, živeo je skoro do kraja rata, kada su ga poslali na marš smrti, što je prisilno kretanje zatvorenika između koncentracionih logora.

Stigao je do Garmiš-Partenkirhena u Bavarskoj, gde je ustreljen, nakon čega je preminuo. Njegove posmrtne ostatke sahranile su savezničke snage u zajedničkoj grobnici u koncentracionom logoru Dahau.

Godinama kasnije, moj deda i njegova sestra u Dahauu su postavili spomen- ploču, obeležavajući grob svojih roditelja, iako Julijana nije tamo sahranjena.

Slavkova porodica i sa majčine i sa očeve strane je gotovo uništena. Tokom rata je od 42 člana porodice, 37 ubijeno.

Istinski antifašista, komunista, ateista i jugosloven, moj deda je ipak bio svestan da su mu okolnosti u kojima se nalazio (ili sudbina, ako želite) – pomogle da formira svoj pogled na svet. Najverovatnije je to odredilo čoveka koji sam i sam postao, od moje politike do mog rada, moje opsednutosti problematičnim temama koje ponekad uznemiravaju i opterećuju moju porodicu i prijatelje.

“Jednom sam rekao političaru – ‘Tko bi mogao reći da ne bih možda bio simpatizer Ustaša da su Partizani ubili sve u mojoj porodici?”, prisećao se Slavko.

„Ne mogu to reći, ali znam da sam potpuno povezan, krvno, s jednom stranom. Postao sam levičar, jer su drugi ubili sve moje. To je nešto što niko iz mene ne može izvući”.

 

Alergičan na rasizam i nacionalizam

Iako jevrejskog porekla, moj deda se pridružio jevrejskoj zajednici tek devedesetih godina, verovatno u znak ličnog protesta protiv sve većeg nacionalizma u Hrvatskoj. Međutim, on nije bio mnogo aktivan niti je učestvovao u religijskim ceremonijama, ali je govorio o svom iskustvu tokom Holokausta za fondaciju Šoa – u cilju doprinosa za buduće generacije.

Neki su bili iznenađeni kada je, kao političar osamdesetih godina i kao još uvek poznata ličnost u penziji nakon 2000. godine, javno kritikovao neke izraelske politike prema Palestincima.

Slavko je 1982. objavio javno pismo kojim je osudio zločine hrišćanskih Libanaca nad Palestincima i Šiitima u izbegličkim kampovima Sabra i Šatila u Bejrutu, kao i ulogu Izraela u tom masakru. Godine 2002, ponovo je javno kritikovao politiku Izraela, posebno tadašnjeg premijera Ariela Šarona.

„Kao Jevrejin, dužan sam oštro osuditi svaku glupost učinjenu u ime Jevreja i Šaronovu politiku prema Palestincima”, rekao je on u intervjuu za hrvatski Nacional 2003. godine.

„Pisao sam Šaronu kao član porodice koja je izgubila 37 od 42 člana zbog ustaša. Zbog mojih preminulih i mojih sećanja na njih, ne mogu prihvatiti Šaronovu ulogu u pokolju u Sabri i Šatili, a to je nešto što mnogi ljudi jednostavno ne razumeju“.

Tokom posete Vašingtonu osamdesetih, Slavko se sastao sa nekim gradskim ili državnim zvaničnikom, čije ime ne znam. Moj deda mu je rekao da je Vašington „veoma lep grad” na čemu mu je zvaničnik odgovorio da bi bio još lepši „da nema svih tih crnaca”.

Moj deda se sjećao da je tada pobesnio. „Od svih vaših imigranata”, rekao mu je Slavko, “oni su jedini koji su došli ovako” i spojio ruke kao da su vezane lancima

 

Sven Milekić

Sven Milekić je doktorant na Sveučilištu Maynooth, kojeg finansira Irsko istraživačko veće u okviru postdiplomskog programa Vlade Republike Irske.

Balkan Insight