Spomenik Žikici Jovanoviću Špancu u u Radanovcima pokraj Kosjerića, na mestu Jovanovićeve pogibije, rad vajara Miroslava Protića. Izvor fotografije: KontraPRESS.
Posle kratkotrajnog Aprilskog rata, u kojem je jugoslovenska vojska poražena, a jugoslovenska vlada izbegla iz zemlje, okupacione sile podelile su međusobno delove Jugoslavije, a na drugom, pretežnom delu njene teritorije, formirane su kvislinške tvorevine – Nezavisna Država Hrvatska (NDH) i Srbija (pod nemačkom okupacijom). Dok je u NDH vlast preuzela jedna sasvim spremna vojno-politička profašistička grupacija, u Srbiji je nemački okupator etapno, premda srazmerno brzo uspostavio upravno-kvislinški aparat, pod svojom strogom kontrolom. Glavni zadatak bio je održavanje reda u okupiranoj zemlji, a posle napada Nemačke na SSSR pojačana je i ranije prisutna antikomunistička delatnost okupatora i kvislinga.
Posle napada na SSSR komunisti u Jugoslaviji povukli su se, sa jedne strane, još dublje u ilegalu, a sa druge strane su intenzivirali akcije za organizovanje otpora fašističkim okupatorima, sa ciljem da se borbom protiv okupatora u sopstvenoj zemlji ispuni obaveza proletarske solidarnosti sa prvom zemljom socijalizma. Osim toga, komunisti su računali na snažnu podršku od strane SSSR-a njihovoj borbi. U suštini, isprva se više računalo na to da će SSSR pomoći borbu komunista u okupiranim zemljama, nego što će ustanci u okupiranim oblastima biti na pomoći nepobedivom Sovjetskom Savezu.
U takvim okolnostima, posle 22. juna 1941. aktivirana je već i dodatno raširena postojeća mreža ilegalnih organizacija komunista, što im je omogućilo da veoma brzo organizuju prve boračke jedinice za otpor okupatoru. Intenzivno se formiraju manje čete, pretežno od komunista i njihovih simpatizera, koje odlaze u šume, brda i druge skrovite predele, čekajući naredbu za početak opšteg ustanka, ali izvodeći ponegde i samostalne akcije. Odluka o početku ustanka doneta je 4. jula 1941. u Beogradu (Dan borca), a počela je da se realizuje 7. jula prilikom održavanja narodne svetkovine u Beloj Crkvi.
Na ivanjdanski narodni skup došla je Rađevska četa Valjevskog odreda predvođena komandirom Mišom Pantićem, lekarom i španskim borcem koji je radio i kao novinar, Žikicom Jovanovićem Špancem, tada političkim komesarom. Partizani su pozvali okupljeni narod na ustanak protiv okupatora i njegovih unutrašnjih pomagača, koji su doprinosili uspostavljanju poretka koji je bio u interesu okuptora. Po dojavi da su se u Beloj Crkvi pojavili komunisti pod oružjem ubrzo je pristigla žandarmerijska patrola. U okršaju do kojeg je došlo, Žikica Jovanović je usmrtio dvojicu kvislinških žandarma. Imajući u vidu da je kvislinški aparat bio u potpunosti u službi ciljeva okupatora, ovaj događaj proglašen je za početak ustanka naroda Srbije protiv fašizma.
U naknadnim interpretacijama, osobito posle sloma socijalizma i Jugoslavije, često se na ovaj događaj gledalo iz perspektive nacionalne patetike: “pucao je Srbin na Srbina”. Tragični element građanskog rata nesumnjivo je postojao, ali je on bio rezultat podele koja je bila toliko duboka da se nije mogla ni lokalno ni globalno završiti drugačije nego totalnim ratom. Linija sukoba je prošla kroz veoma veliki broj naroda i država, ostavljajući sa jedne strane fašiste i njihove saradnike, a sa druge antifašiste. To je bila podela koja je bila po svojoj važnosti iznad svakog nacionalnog identiteta u tom trenutku i tako se bezmalo svuda i manifestovala.
Literatura:
Leksikon narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941-1945. Prva knjiga A-LJ, Narodna knjiga, Partizanska knjiga, Beograd, Ljubljana, 1980; Историја Савеза комуниста Југославије, Комунист, Народна књига, Рад, Београд 1985.