Poslednje svedočenje Boška Krunića (1)
Pre tačno godinu dana započeli smo naše redovne susrete. Povod za to bio je moj rad na veoma ambicioznom projektu Radio-televizije Vojvodine, potom zaustavljenom, tokom kojeg je trebalo dokumentovati što više svedočenja ljudi sa izuzetnim profesionalnim karijerama u različitim društveno-političkim, naučnim, sportskim, privrednim i drugim oblastima. Na dugoj listi naših sagovornika, on, Boško Krunić, zauzimao je prvo mesto.
Želeo sam da u obimnom razgovoru pred kamerama, obuhvatimo što šire njegova sećanja na brojne ljude i događaje. Bio je neposredan i razgovor uz čašicu “sremačke” rakije uvek je lako počinjao. Zabavljalo me je kada imitira svoje političke drugove i saradnike poput Stevana Doronjskog ili Dušana Alimpića i Petra Stambolića.
Slušajući njegova sećanja, bilo mi je jasno da razgovaram sa višestruko talentovanim i inteligentnim čovekom. Zanimljivo, precizno, strasno, ali ne i ostrašćeno, govorio je o višegodišnjoj političkoj raspravi koja se vodila o ustavnom položaju Vojvodine. Krunić je pune dve decenije u samom srcu te rasprave i njegova sećanja dragocen su istorijski dokument o jednoj epohi. Postići trajni kompromis oko stepena autonomije Vojvodine bio je cilj njegovog političkog angažovanja. On razume argumente, ali i strahove srpskog rukovodstva. Dosledno i uporno, o čemu svedoče stranice i stranice partijskih stenograma, Krunić brani suštinsku autonomiju Vojvodine i ističe njene ekonomske rezultate. Ipak, on ne zatvara vrata i ne odustaje od dijaloga, čak i kada je pokrajinsko rukovodstvo, neposredno posle Titove smrti, izloženo najtežim optužbama da potpiruje albanski separatizam na Kosovu.
Na drugoj strani, pojedini vojvođanski komunisti poput Duška Popovića to su mu zamerali. “Popustljivost Boška Krunića jača srbijansku agresivnost”, piše Popović u svojim memoarima. Ko je od njih dvojice bio u pravu?
U analizi političkih odnosa često se zaboravlja činjenica da su dva rukovodstva ipak postigla kompromis i da je Krunić, makar i na krako, postigao svoj cilj. Dijalog i strpljenje se isplatilo i stvorilo preduslove za bitno drugačiji rasplet političkih događaja od onih koji su usledili. Nažalost, novi Vožd, kako je Slobodanu Miloševiću tada pevala ulica, brutalno je pregazio dogovor. Milošević je razumeo samo jezik sile i bio je spreman da u obračunu sa vojvođanskim rukovodstvom upotrebi najmračniju stranu te “srbijanske agresivnosti” o kojoj je Popović govorio.
Zar onda čudi što je sav bes Miloševićevih medijskih huškača bio usmeren na čoveka koji se možda više od svih zalagao za dijalog i dogovor Beograda i Novog Sada? Ne čudi ni to što medijska stigmatizacija Boška Krunića, kao i većine drugih članova tadašnjeg pokrajinskog rukovodstva, bila toliko uporna i trajala je sve do njegove smrti i pa posle nje.
Odnos prema Bošku Kruniću, i ne samo njemu naravno, najbolji je dokaz da je zli duh memorandumske Srbije, koji se prema Vojvodini odnosi kao prema okupiranoj teritoriji, ponovo ima apsolutnu vlast. Zato i ne treba da čudi što Radio-televizija Vojvodine, na čijem čelu su ponovo Miloševićevi ministri, profiteri, poltroni i ratni huškači, sramotno ćuti o njegovoj smrti, a umesto snimka intervjua koji je trajao preko dva sata objavi nekoliko sekundi tokom kojih Boško Krunić ćuti!?
Intervju sa Boškom Krunićem, koji je pravljen u februaru prošle godine, objavićemo u dva nastavka.
Voleo bih da razgovor počnemo sa predstavljanjem najvažnijih biografskih podataka – mesto i godina rođenja, najvažnije funkcije koje ste obavljali u vašoj karijeri.
– Rođen sam u Prhovu, 1929. godine. E sada, kada to gledate na geografskoj karti manjih razmere, naćete pronaći gde je to. Malo mesto u sredini Srema. Rumski srez. 1929. je bila najjača zima koju pamte ljudi. Godina kada je uvedena diktatura i godina kada je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca promenila ime u Jugoslavija. To ime biće svega dvadesetak dana starije od mene, tako da sam ja rođen u Jugoslaviji a ne u SHS. Kažem to možda u šali, ali ne, daće to jedan pečat mom političkom životu i angažmanu. To moje osećanje jugoslovenstva i pripadnosti Jugoslaviji. Rođen sam u graničarskoj porodici. Moji su preci došli u 18. veku. Izgleda da su došli iz Like u graničarski petrovaradinski puk. Posle, kada je došlo do ukidanja vojne granice, kada su se osamostalili kao zemljoradnici, to će biti vreme nekih drugih događaja i kriza. Ceo period će proći u znaku velikog uspona porodice Krunić, sada već sa dve, tri kuće. Velelepne. Zadruge ustvari, u kojoj živi desetak muških glava i isto toliko devojaka. Moje detinjstvo prolazi u novoj roditeljskoj kući sa željom oca, on je tu bio glavni, da idem na školovanje, sa tezom da ne budem ničiji sluga, da ne trpim stalne pritiske od trgovaca i gazda. Težak je bio položaj sela i seljaka. Pronađen mi je posao. Bilo je predviđeno da budem mehaničar precizne mehanike kod majstor Canka u Rumi. A onda je izbio rat i sve je propalo.
Pričaćemo o ratnim godinama, molim vas da mi navedete sve funkcije koje ste obavljali u životu, čime ste se sve bavili?
– Bio sam kurir sa devet godina. Moj otac je bio veliki opozicionar 1938. i ja sam morao da delim letke. To je odgovorna funkcija (smeh)! Bio sam skojevac u oslobođenoj Rumi, to je taj rani aktivizam mladih ljudi, koji u ratu čini da dečaci prerano sazrevaju. Sa šesnaest ili sedamnaest godina mi postajemo ljudi čije se mišljenje uvažava i koji nose odgovornost. Bio sam u komitetu i vešto sam se izvukao u periodu otkupa, koje je selo zahvatio 1946-48; pobegao u Novi Sad da završim gimnaziju i tu sam ostao u omladini godinu dana. Bio sam u vojsci, a posle fakulteta radio sam kao stipendista u Beočinu i Sremskoj Mitrovici. Lično, nisam bio osobito ambiciozan. Naprotiv, bežao sam od političke profesionalizacije. Nije mi bila želja da se profesionalno bavim politikom. Mada je politika strast koja nastaje u ratnim uslovima, dečaštvu.
Vašu ličnu i političku biografiju obeležile su dve bitne odrednice. Dakle, Boško Krunić – autonomaš i komunista. Zašto i kako ste postali autonomaš i komunista?
– Autonomaštvo će se desiti 1966. i 1967. godine, kada predstavljam Vojvodinu na razgovorima i raspravama oko Fonda za razvoj nerazvijenih republika i Kosova. U Vojvodini je postojao dosta naglašen otpor, odnosno želja da se taj fond za razvoj nerazvijenih osmisli tako da to bude nekakav privredni budžet, a ne da bude nekakvo budžetsko davanje novca koji će se trošiti u druge svrhe. Naravno, tu sam došao u konflikt sa nekim ljudima i tu možda nekakav prvi krst autonomaštva dobijam. Ne samo ja već i mnogi drugi ljudi. Kasnije će to ići drugim tokom. Kada odem u Skupštinu Srbije na profesionalan rad za predsednika jednog Veća, postajem član Ustavne komisije, po prirodi funkcije. Trajale su stalne diskusije i razgovori o stepenu autonomnosti u kontekstu promene Ustava, diskusije koje su uveliko započele 1967. i 1968. Sve do Ustava iz 1974. prati me etiketa da sam ja čovek autonomije, neko ko nosi obeležje autonomaštva. A onda i veći deo kasnijeg političkog života u Savezu komunista, bez obzira na to što sam ja negde, još od opštinskih funkcija, sebe formirao kao čoveka kojeg zanima komunalni sistem, politički sistem uopšte, a posebno komunalni sistem, sistem opština. Bavio sam se pisanjem statuta opština i bio opsednut idejom koja se najkraće može definisati – Jugoslavija kao zajednica komuna. Bio sam pobornik ideje ukidanja srezova. Desetak završnih godina rada bio je rad u profesionalnoj partijskoj politici. Predsednik Pokrajinskog komiteta, posle član Predsedništva CK SKJ, SKS… Taj partijski angažman daće pečat autonomaštvu.
Koliko su ratne godine uticale na to da postanete autonomaš i komunista?
Delimično. O autonomiji ne mogu govoriti, jer na ideje o autonomiji nisu mogle naročito da utiču. Možda ostavlja trag to što sam pratio dedu i oca. Oni su bili socijalisti. Deda je prvi predsednik odbora u selu i nalazi se na levičarskoj listi na izborima 1920. I otac mi je bio veliki socijalista i završio je u štabu Pribićevićevih socijaldemokrata. Generalno, oni su zastupali ideje protiv eksploatacije siromašnih i srednjih seljaka. Naravno da ti stavovi utiču na moje formiranje, jer ja to kao dete pratim i upijam. Tokom rata, moja kuća je jedna od većih i značajnijih partizanskih baza u kojoj su često i značajni ljudi iz rukovodstva i glavnog štaba. Te obe kuće Krunića, pa i po majčinoj liniji Mirosavljevića, jesu stradalničke. Mi smo platili ceh u ratu. Od silnih muških glava 1944. ostali smo samo deda Stevan, koji ima preko osamdeset godina, i ja sa manje od petnaest godina. Sećam se da su mi dali neki mitraljez i da sam pucao iz njega. Kada je deda video da pucam, prišao je tim ljudima i vrisnuo, što je bilo neobično za njega – pa zar će i on da puca, sve mi je izginulo! U stričevoj kući nema više dece. Dva strica su poginula, otac i još jedan stric bili su u logoru. To su sve okolnosti koje utiču na formiranje mladog čoveka. Pre svega antifašističko. Zato ja rano postajem funkcioner SKOJ-a.
Tragedija tog rata je veća jer su međunacionalni odnosi drastično pogoršani.
– Sećam se detalja iz prvog susreta sa okupatorskim vojnicima, ali moje selo imalo je samo jednog Nemca. Bio je ciglar i verovatno je pola sela bilo sazidano od njegovih cigala. Bio je dobar čovek. Ubili su ga Nemci iz Rume na kraju rata. Sinovi su mu poginuli na Istočnom frontu. Moj kraj tih nekih dvadesetak sela oko Prhova su većinski srpska sela. Formalno, Srem je deo NDH, ali faktičku vlast drže Nemci. Srbi su 50% stanovništva Srema, ne više. Hrvati su 23%, a Nemci su 16 ili 17%, a oni drže vlast. Što je normalno, jer na kraju krajeva to je nemački rat, a NDH je tu samo kao kvinsliška tvorevina. U početku najizraženiji je hrvatski nacionalizam i šovinizam i Nemci ih čak obuzdavaju u zločinima i istupima prema Srbima. Prva hapšenja u Sremu vrše ustaše.
Lokalne ustaše?
– Ne, oni dolaze iz Bosne, Like, ko zna odakle. Oni su elitna garda NDH i njih nema tako mnogo. Oni su pokatoličavali ljude, terali srpske popove. Ako se pokrstiš, pustićemo ti muža iz zarobljeništva. Interesantno, u Sremu se žene nisu pokrštavale. Rušili su crkve. Hapsili su i premlaćivali viđenije ljude. Vrlo brzo dolazi do reakcije ljudi tako da je već 1942. proterana ustaška vlast iz svih sela! Proteruju se seoski žandari i beležnici i pali se seoska arhiva. Zato se i pokreće tzv. Tomićeva ofanziva u kojoj je stradalo oko 10.000 civila. Pazite, tokom četiri ratne godine u Sremu je stradalo oko 23.000 ljudi. Na prostoru gde je živelo oko 300.000 ljudi, to je mnogo. Pa ipak, organizuje se život na tim poluoslobođenim teritorijama. U Sremu će ton ustanku i tom životu dati ljudi sa robije, oni koji su pobegli iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Svaki dan je kao godina, stalno se strepi.
Počinju sa radom partizanske škole, ljudi obrađuju zemlju, regrutuju se sposobni za vojsku i šalju u partizanski pokret. Kada se zna da u okolini nema jačih i organizovanih okupatorskih snaga, kreće prikupljanje i prijava dobrovoljaca. Sećam se kako su prolazili kroz naše selo u koloni po dvoje ili četvoro. Pa pevaju. Eto to je naša sila, mislili smo. Inače sve sremske jedinice bile su u Bosni. Već početkom 1943. oni su preko. U Sremu je bilo dva ili tri odreda. Naravno to sve sa pesmom ide, ali kada regruti odu, nastaje opšti plač.
Oslobođenje sa sobom nosi novu tragediju. Da li se sećate tih vremena?
– To se zna, u Rumi, Zemunu, Putincima. Oni su vrlo organizovano odlazili. Sve se znalo i svaka porodica je imala svoj raspored. Oni su sami odlazili, nema tu razgovora o proterivanju. Znali su šta im se sprema, bili su ta druga, poražena, strana u ratu i većina nemačkog stanovništva se osećala kao pripadnici Rajha. Tokom rata oni su nama deci govorili, a to je radila i ustaška mladež, da je nama namenjeno da gradimo puteve za njihovo carstvo. Kažem, ti ratni dani bili su užasno teški.
nastaviće se
Dragan Gmizić
Preuzeto sa Autonomija.info