Srpsko društvo se pre četvrt veka, u trenutku nestanka socijalističke Jugoslavije, našlo na sudbonosnom raskršću: da krene putem antifašizma, demokratije, saradnje i mira, ili putem rehabilitacije kvislinškog četničkog pokreta, revitalizacije njegovog projekta o Velikoj Srbiji, netolerancije i ratne avanture.
Sa nacional-socijalističkim režimom Milošević-Šešelj srpsko društvo je izabralo ovaj drugi poguban put i već četvrt veka plaća surovu cenu tog pogrešnog izbora. Svi današnji dramatični problemi Srbije posledica su toga što politička klasa Srbije, u jednom istorijski prelomnom trenutku, nije bila na visini svoje uloge i nije znala da povede društvo pravim putem. Katastrofalna ekonomska situacija sa stopom nezaposlenosti od 26% i nezajažljivom javnom potrošnjom, endemska korupcija u javnim službama a naročito u pravosudju, opšta klerikalizacija društva, organizovani kriminal i njegove veze sa službama bezbednosti, javno mnjenje svedeno na nivo tabloida, politika svedena na demagogiju i politikanstvo, nerešena osnovna ustavna pitanja, nesiguran medjunarodni položaj zemlje, masovno bekstvo u sferu privatnosti i nezainteresovanost za opšta društvena pitanja – sve su to posledice vladavine jedne nesposobne političke klase i njene retrogradne ravnogorske ideologije. Da bi se odbranila od kritika ona preko svojih telala i opinionmakera protura razne teorije zavere kojima indoktrinira javnost da su neke mračne svetske sile krive za sve ono loše što se Srbiji dogadja u poslednjih četvrt veka. Medjutim, za nevolje Srbije nisu krivi ni Zapad ni Istok, ni Vatikan ni Kominterna, ni SAD ni SSSR, već isključivo srpski fašizam i njegove rasističke ideje krvi i tla, etničkog čišćenja i fizičke eliminacije svih onih koji ne dele te ideje.
Antifašizam nije ideološko pitanje, kako misli politička klasa Srbije, to nije opredeljenje izmedju komunizma i monarhije, izmedju socijalizma i kapitalizma, izmedju Istoka i Zapada. Takvo shvatanje vodi u koketiranje sa fašizmom, u pravdanje njegovih masovnih pokolja nad civilnim stanovništvom, u pravdanje četničkih genocida počinjenih 1943. I 1995. godine, i na kraju u rehabilitaciju fašizma i proglašenje saradnika fašista za antifašiste.
NE. Antifašizam je civilizacijska vrednost koja stoji iznad svih ideoloških i političkih opredeljenja. Antifašizam je moralni stav po kojem je fašizam neljudska tvorevina sa kojom nema kompromisa, koja se ne može reformisati, koja se ne može kozmetički doterati da liči na antifašizam, kao što je to uradjeno u Srbiji zakonima o rehabilitaciji i o izjednačavanju četnika i partizana. Tim zakonima politička klasa Srbije nije se samo narugala žrtvama fašizma, već i zdravom razumu, istorijskoj istini i pravdi. Tim zakonima, kao i izjavama pojedinih svojih predstavnika da bi za Jugoslaviju bilo bolje da je 1941. godine ostala u savezu sa fašizmom, politička klasa Srbije dala je snažan podstrek sveopštem bujanju desnog ekstremizma i neofašizma i njihovom agresivnom nastupu na javnoj sceni od političkih institucija i sredstava informisanja, masovnih uličnih nereda, pevanja ratno-huškačkih pesama, ispisivanja grafita kojim se veličaju ratni zločini, spaljivanja ambasada, napada na manjinske grupacije, do javnog šamaranja i ponižavanja sportista na sportskim priredbama.
Poslednji je trenutak da sve antifašističke i demokratske snage Srbije, organizacije i pojedinci, ustanu i kažu odlučno NE fašizmu. Za zločine fašizma nema zaborava i nema oproštaja, ratni zločini ne zastarevaju. Negiranje holokausta i negiranje genocida počinjenog na teritoriji bivše Jugoslavije predstavlja zločin. Proglašavanje onih koji su počinili masovne zločine nad ženama, decom i starima za antifašiste ili za „heroje“ srpskog naroda i organizovanje zvaničnih dočeka ratnim zločincima osudjenim u Haškom tribunalu, predstavlja drsku provokaciju srpskog fašizma i kažnjivo podstrekavanje na vršenje ratnih zločina.
Ovaj Antifašistički manifest predstavlja poziv na akciju i na zajedničko delovanje protiv fašizma. Ono neće biti uspešno ako se jasno ne sagleda šta je to što je omogućilo obnovu fašizma, ako se pre svega ne ukinu oni sramni zakoni kojima su legalizovani genocidni četnički i neočetnički pokret. Ti zakoni su kamen temeljac i izvorište srpskog fašizma i svaka akcija protiv njega biće uzaludna dokle god su oni na snazi i dokle god se mladima u školama ispira mozak tvrdnjom da su saradnici okupatora bili antifašisti.
Ovaj Manifest upućujemo javnosti Srbije na 69. godišnjicu oslobodjenja Beograda od fašizma 20. oktobra 1944. godine.
SAVEZ ANTIFAŠISTA SRBIJE
ŽENE U CRNOM
HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA