Bilo je, dakle, sada već davno, i vreme u kome smo, uprkos realnoj opasnosti gubitka glave, bili spremni da hodimo pravo, dignutog čela, a na svaki nagoveštaj nepravde ili pokušaj oduzimanja slobode čvrsto smo stiskali pest. To što smo danas, u državama nastalim na razvalinama SFRJ, svedeni na podaničku masu, spremnu jedino na beskonačno ćutanje zarad održavanja prividnih privilegija, to, kako god okrenuli, nema nikakve veze sa Titom.
Živeli ste, makar nekoliko godina, u odvratnoj i gnusnoj tvorevini znanoj kao Titova Jugoslavija? Ako jeste, sigurno se sećate javnih streljanja beskompromisnih srpskih domaćina, koji su pred smrtonosna puščana zrna izvođeni samo zato što su obeležavali krsnu slavu, pisali ćirilicom ili javno slavili pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu? Pozovemo li se na svedočenja onih koje su, tim povodom, vlasti SFRJ streljale, a koji su i danas, Svedržitelju hvala, živi i zdravi, potonućemo još dublje u sav užas Brozove vladavine. Tom osvedočenom srbožderu, patološkom mrzitelju pravoslavlja, ‘Rvatini od glave do pete, nije bilo dovoljno da samo jednom strelja heroje koji su se, uprkos odvratnim i strašnim zabranama, otisnuli put tamjanske svetkovine, u krugu najbližih prijatelja i porodica ili pak, zamislite - izlog sopstvene prodavnice išarali ćirilicom! Ne, ćopavi Zagorac je neke neustrašive domaćine, bar ako je tim domaćinima verovati, streljao i više nego jednom, sve dok im iz glave ne izbije sve što ima veze sa nacionalnim simbolima. Ginuo je tako mnogi srpski heroj, ćutke i junački, ako treba i po 10 puta, ali se mrskom i odnarođenom Brozovom režimu nije predavao. Trajao je taj užas predugo i kada se činilo da Brozovu strahovladu neće preteći baš nijedan beskompromisni patriota, ‘Rvatina je, 4. maja 1980. godine, blagoizvolela preseliti se na ahiret, a njegova država, nakon desetogodišnjeg grejs perioda, krvavo je raskomadana. Uz ogromno olakšanje mnogog nacionalno presvesnog pojedinca, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama SFRJ, okončano je strašno doba u kome su nas ubeđivali da smo gotovo isti, te da su razlike među nama skoro zanemarljive. Postavši svoji na svome, prigrabivši najkičastije nacionalne simbole, dočepali smo se pušaka i džebane i pošteno se najebali mamice jedni drugima. Sirotinja svih nacionalnih i religijskih boja, masovno napujdana na novoproizvedene “arhetipske neprijatelje”, izginula je u ogromnom broju. Oni koji su nišče i bedne zvali u svete ratove, urlali u patriotskom zanosu i obećavali nacionalni preporod, nekim čudom su ratove preživeli i iz njih izašli 30 do milion puta bogatiji. Nakon toga, nastupilo je blagostanje malih, ali nacionalno samosvojnih i ponosnih država, koje traje i danas i koje će, kako stvari stoje, teško biti prekinuto. Aleluja!
Sa druge strane, državna tvorevina na čijem je čelu 35 godina bio Josip Broz Tito, daleko je od niza idealnih slika, sačuvanih u glavama mnogih koji su u to vreme živeli. Imala je SFRJ brojne tamne mrlje i probleme - počev od likvidacija “klasnog neprijatelja” nakon Drugog svetskog rata (u kojima je stradao veliki broj nevinih ljudi), golootočke golgote, represivnog sistema, preko ekonomskih posrtanja pa sve do neizbežnih političkih trzavica. Stil vladavine Josipa Broza ponekad je umeo zaličiti na klasične istočnoevropske diktature. Doživotni predsednik se, tokom višedecenijske vladavine, oslobodio (na različite načine) gotovo svih najbližih saradnika, a pred kraj života, kažu svedočanstva, upao u stanje povišene paranoje.
Uprkos svemu pobrojanom, Josip Broz Tito se, naročito iz današnje perspektive, doživljava pre svega kao veliki i značajan državnik svetskoga kalibra. Zašto je to tako? Verovatno jer je Tito to i bio, doslovno, od reči do reči. Jugoslaviju je izveo iz sovjetskog bloka, jačao bilateralne odnose sa Zapadom, vešto balansirajući između dva oštro suprotstavljena hladnoratovska bloka, nikada se do kraja ne priklonivši jednom od njih. Odličnu međunarodnu reputaciju crpeo je dobrim delom i iz nepobitne činjenice da je bio na čelu pobedničke oružane formacije iz Drugog svetskog rata, koja se od početka do kraja jasno i nedvosmisleno suprotstavila fašističkoj nemani. Njegova autokratska vladavina bila je daleko mekša i liberalnija od zastrašujućih istočnoevropskih diktatura, otvoreno marionetskih prema Sovjetskom Savezu. Na kraju, tu je bio i legendarni crveni pasoš, verovatno ekonomski najvrednija tekovina Socijalističke Federativne Rebublike Jugoslavije (na crnom tržištu sigurno), putni dokument kojim ste, u vreme Hladnog rata, mogli putovati i na Istok i na Zapad. Vredno radeći na sopstvenom kultu ličnosti, sve vreme, Josip Broz je, srećom, preduzimao i neke druge korake, koji su ga i učinili predmetom poštovanja običnih ljudi. Izgradnja škola, bolnica, puteva, besplatno obrazovanje i lečenje te prilično pristojan životni standard građana SFRJ (pogotovo u poređenju sa ostalim komunističkim državama u Evropi) doprineli su tome da se i gotovo 40 godina nakon Titove smrti o njemu i dalje formiraju mitovi, često prenaglašeni i činjenično neutemeljeni.
Pokušamo li biti nepristrasni i objektivni (što nam, kao nezalečenim Titovim pionirima, ne ide uvek od ruke) na kraju svih naših rasprava i argumenata “za i protiv Tita” doći ćemo do ključne, nepobitne činjenice, koja Josipa Broza, kakav god on bio, izdvaja od ostalih političara na ovim prostorima (državnike odavno nemamo): u vreme vladavine “najvećeg sina naših naroda i narodnosti” običan, mali čovek mogao je, makar nekoliko puta u svom životu, osetiti da država radi za njega i da od tog državnog aparata i ustrojstva može imati čak i neke koristi (dobijanje stanova, povoljni krediti za pravljenje kuća ili kupovinu automobila, koletivna odmarališta na moru i planinama…). Dobro, dobijanje stana zaista jeste zemljodembelijski čin, ali je ta fikcija, nekim čudom, mnogim žiteljima SFRJ obezbedila trajni i opipljiv krov nad glavom. Titovom zaslugom ili jednostavnim slaganjem po nas povoljnih istorijskih okolnosti, životni standard je bio solidan, kvislinško-fašistički talog u emigraciji ili po zatvorima, kuće i stanovi otključani bez bojazni da ćemo, u po bela dana, biti opljačkani, pretučeni i silovani (ne mora tim redosledom). Crkve se nisu pitale za sve i svašta - pitale su se, tačnije, kada su državne stvari u pitanju, tačno onoliko koliko i dolikuje - ama baš ništa. Na televizijskim kanalima (oba ili kasnije sva tri!) nisu se, kao voditelji, mogle pojavljivati osobe koje nisu savladale maternji jezik, kreštave persone što su se predstavljale kao pevačice ili silesija polusveta spremnog da za trenutak slave proda oca, majku, braću i sestre. Čak je i Titov kult ličnosti bio jednim delom građen na izrazito dobrovoljnoj osnovi (setimo se mnogih poznatih pevača koje niko nije tukao po ušima da se prihvate toga posla). Pesme posvećene doživotnom predsedniku bile su, da se ne lažemo, i dosta popularne, a preteča svih tih žanrovskih oda nastala je još tokom Drugog svetskog rata i prvi put izvedena na drugom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1943. godine. Tekst pesme “Uz maršala Tita” pisao je Vladimir Nazor, dok je za melodiju bio zadužen Oskar Danon - za neupućene, ta kombinacija ravna je jugoslovenskoj verziji dvojca Jagger/Richards, pa ne čudi što je rezultat ispao toliko dobar.
“Uz maršala Tita” je izuzetno zahvalna za suštinsku analizu perioda Titove vladavine, ali i našeg istorijskog trenutka jer se u njoj nalaze dva veoma ilustrativna stiha. Prvi od njih, najpoznatiji, svakako jeste “tko drukčije kaže kleveće i laže”, stih toliko puta zloupotrebljen u odbrani jednoumlja i pumpanju mita o Titovoj nepogrešivosti. Drugi stih je možda i značajniji, ali je odavno zaboravljen, što više govori o nama nego o pesmi. “Mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo, i čvrsto stišćemo pest”. Bilo je, dakle, sada već davno, i vreme u kome smo, uprkos realnoj opasnosti gubitka glave, bili spremni da hodimo pravo, dignutog čela, a na svaki nagoveštaj nepravde ili pokušaj oduzimanja slobode čvrsto smo stiskali pest. To što smo danas, u državama nastalim na razvalinama SFRJ, svedeni na podaničku masu, spremnu jedino na beskonačno ćutanje zarad održavanja prividnih privilegija, to, kako god okrenuli, nema nikakve veze sa Titom. Ima veze sa nama, i zaboravljenim oslobađajućim osećajem čvrsto stisnute pesti.
Branislav Zuković