Maurice Halbwach
U godinama pred obeležavanje dvestogodišnjice Francuske buržoaske revolucije, „sećanje” i „pamćenje” su postali referentni termini u humanističkim i društvenim naukama i u umetnosti. Projekat Lieux des Mémoires, koji je u to vreme uveden u javni diskurs, označio je važnost simbola i rituala kojima se prošlost „oživljava” u sadašnjosti. Od pada Berlinskog zida, u „eri komemoracija”, sećanje je prepoznato kao osnov identiteta zajednice i njenih članova. Većina istraživača koji su se bavili fenomenom kolektivnog i ličnog sećanja su svoja promišljanja temeljili na radu sociologa Morisa Albvaksa iz 1925. godine. „Društveni okviri” i savremeni trenutak su prepoznati kao određujući činioci pri kreiranju pamćenja. Oni ne samo što stalno iznova utiču na pojedinačno, već grade i kolektivno pamćenje i društveno znanje o prošlosti. Pripadnici iste zajednice sećanja imaju iste asocijacije i reakcije na određene simbole, ili rituale koji se tiču prošlosti, uključujući i onu koju nisu neposredno iskusili. Porodica, lokalna, nacionalna, verska, generacijska ili klasna pripadnost stalno iznova menja pojedinačna sećanja. Po mišljenjima nekih teoretičara, zajedničko pamćenje danas prevazilazi snagu drugih kulturnih koncepata i kao takvo ključno definiše grupu u savremenosti.
Iako su lična sećanja kroz usmena svedočenja oduvek predstavljala deo zvaničnih istoriografskih narativa i bila njihova važna dopuna, poslednjih četvrt veka su postala neizostavna u gotovo svakom istorijskom narativu. Istraživanja Holokausta su ključno uticala na ovu pojavu. Nepostojanje dokumenata i uništavanje fizičkih dokaza o životu i stradanju miliona ljudi su mogla da nadomeste samo lična sećanja preživelih.
IZVORI:
Stefan Berger Bill Niven (eds.), Writting the History of Memory, Bloomsbury, London, New Delhi, New York, Sidney.
Moris Albvaks, Društveni okviri pamćenja, Mediterran Publishing, Novi Sad 2013.
Annette Wieviorka, The Era of Witness, Cornell University Press, New York 2006.