Revizija novije istorije Srbije počinje dolaskom na vlast Slobodana Miloševića ali se radikalizuje posle petooktobarskih promena 2000. godine, kada počinje obnova kapitalizma po neoliberalnom modelu. Da bi ovaj poduhvat bio izvršen, neophodno je bilo da se iz kolektivnog i individualnog sećanja izbrišu sve vrednosti i događaji koji su u prošlosti osporavali kapitalizam.
Nesumljivo je da je istoriografija u socijalsitčkom periodu bila jednostrana, ali revizionistička istoriografija u XXI veku još više je u službi moćnih interesa, od one koja je stvarana tokom socijalsitičkog perioda. Antonio Gramši uverljivo je pokazao kako su kultura i politika tesno isprepletene. Istorija je politika, tvrdio je on.
Svaki sistem ima poželjnu viziju prošlosti, sećanje je politički resurs koji vladajuće grupe koriste kako bi ojačale svoje pozicije moći, ono nije autonomno i spontano, nego je dekretirano. Vlast se ne može osvojiti i zadržati samo silom, potrebno je obezbediti dobrovoljni pristanak podređenih. Vlast bez kulturne hegemonije nije moguća ukoliko su verovanja i vrednosti ljudi u suprotnostima sa potrebama nekog sistema, onda on nema legitimitet, nestabilan je. Dejvid Hjum je upozoravao da je sila na strani podređene većine, manjine, ili elite kako bi smo mi danas rekli, vladaju idejama.
Ali ni kulturna hegemonija koncentrisana oko osporavanja socijalizma I favorizovanja kapitalizma nije bila dovoljna. Najpre je u vreme vladavine DSS, 2006. godine donet prvi Zakon o rehabilitaciji, a potom, 2011. u vreme vladavine DS donet je drugi.
Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona, dakle ne postoji vremenska granica u prošlosti. Osnov za rehabilitaciju je da je neko lice kažnjeno bez sudske ili administrativne odluke. Rehabilitacija je moguća i za lica koju su kažnjena sudskom odlukom, ukoliko je ona bila doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.
Pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvislinških formacija. Ovakva apsolutizacija pravnog formalizma nije slučajna. Trebalo je kriminalizovati jugoslovenske komunističke antifašiste, a glorifikovati saradnike nacista i notorne ratne zločince, prvenstveno zbog toga što su bili antikomunisti, Za kulturnu hegemoniju nove srpske buržaozije korisniji su Nedić, Ljotić, Draža Mihailović, Nikola Kalabić i sl. nego partizani, važniji su interesi kapitalizma od antifašističke borbe.
Treba svaku borbu za socijalnu pravdu I ravnopravnost diskreditovati kao teroritičku utopiju. Ljotićevci su govorili: ”Zašto se Karađorđe klao i borio, kad je mogao mirno trgovati”. Prema revizionistima, kolaboracija sa nacistima u ime navodne zaštite srpskog naroda bila je optimalna politička strategija, a ustanak je bio avanturizam koji je razgnevio okupatora.
Kada bi se Nirnberški proces ocenjivao po kriterijumima savremene pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.svi bi nacistički zločinci bili rehabilitovani. Neselektvni kriterijumi sadržani u Zakonu omogućili su i rehabilitaciju sremskih ustaša, koji su tokom Drugog svetskog rata počinili stravičan genocid nad Srbima, Jevrejima I Romima. Projektovanje danas važećih pravnih standarda na ratni period dovodi do favorizacije prava zločinca u odnosu na pravo žrtve. Summum Ius, Summa Iniuria. Apsolutizacija pravnog formalizma dovela je do poništavanja elementarne pravde.
Prošle godine sudski je rehabilitovana osoba koja je nacistima izdala Žarka Zrenjanina, a odmah potom usledila je inicijativa da se promeni naziv grada koji se po njemu zove. Da li će se uskoro u Srbiji neka mesta zvati Ljotićevo, Kalabićevo ili Nedićevo.
Svakako, treba podržati rehabilitaciju lica koja su posle 1945. bila proganjana zbog nenasilnog političkog delovanja, ili samo zbog iznošenja stavova drukčijih od stavova tada vladajućeg Saveza komunista.
Postojeći Zakon o rehabilitaciji treba ukinuti. Ali da li postoje pravne pretpostavke za to. Prema Ustavu Republike Srbije dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati. Verujem da će formalsitički fundamentalisti insistirati na ovoj ustavnoj odredbi.To bi značilo da se zločin I nepravda zavijaju u pravnu formu.
Anti-antifašizam je hegemona svest u Srbiji danas, on je sistemska potreba obnovljenog kapitalizma.
Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma
Miroslav Samardžić