Za sve su krivi Hrvati

Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije

Analiza nastavne jedinice OTPORI, USTANCI I ANTIFAŠISTIČKI POKRETI - Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije, iz Udžbenika za III/IV razred gimnazije (autorka: Mira Radojević, izdavač: Klett, 2014, Beograd) rađena je kroz radionice zajedničkog čitanja i diskutovanja koje su se održale tokom juna i jula 2016. godine u prostorijama Saveza Antifašista.

Sagovornik B (čita):

 

Sagovornik B: E sad, meni je zanimljivo ovo “drugi narodi se nisu osećali kao ravnopravni građani” – prvo narodi i građani su stavljeni pod znake jednakosti, a drugi narodi su tu, ono, Hrvati i Slovenci[1], ili tu eventualno mogu da uđu ove druge etničke, verske i političke grupe.

Sagovornik D: Meni je isto potpuno fenomenalno, prvo koliko je pažnje posvećeno tome…

Sagovornik B: I koji su detalji tu sad, 11. aprila šalje ovoga a 17., to su nivoi opštosti koji su pobrkani totalno. Ja mislim da je to mešavina s jedne strane tog ideološkog kova koji je definitivno u svemu ovome, i jedne totalne trapavosti tih istoričara da izvuku šta je bitno iz toga, a ne da ti nabrajaju… Mislim koga boli uvo, mislim neki klinac u školi uči napamet sad 17. april 1941…?

Sagovornik D: Ne, ja mislim da je ovde ključna stvar to što se ponavlja, to je izdaja Hrvata – “slabi moral hrvatskih…” To je zapravo, to je ključ… A onda imaš jednu rečenicu “tvrdeći da se nisu osećali…”

Sagovornik B: Opet je “tvrdnja”. Subjektivno…

Sagovornik D: Da, da, da, oni su nešto tvrdili…

Sagovornik B: Aha, da “tumačili” i “tvrdeći”.

Sagovornik D: Da tu je i ‘tumačenje’.

Sagovornik D: Ne, meni su potpuno fenomenalni ti detalji… A ono, bili su u manastiru između Jerusalima i Vitlajema, wtf, mislim što je to važno?

Sagovornik E: Pa to je crkva koja im je pružila utočište.

Sagovornik B: Ja zato mislim da nijedan od tih detalja ne treba tretirati kao slučajne.

Sagovornik D: Al’ to je super, recimo, nisam ukačila da je to crkva.

Sagovornik E: Pa kralj, crkva, srpski narod…

Sagovornik B: Pazi Tantura! Al’ to ti je ona vrsta pitanja koja će ti se posle pojaviti u testu opšte kulture, tipa - “Šta se desilo u Tanturi 1941. godine?” I ti sediš, i ono, koga boli uvo, al’ što da ne?

Sagovornik D: Meni je ovo isto fenomenalno - kao stvara se slika kako su oni organizovali sad otpor i onda dođeš do ovoga - i šta su radili? – opirali su se tako što su potpisivali papire. Al’ smo ih razvalili? (smeh)

Sagovornik C: Htela sam da kažem da se ovim uspostavlja neka hronologija događaja i hijerarhija u stvari, ko je prvo pružio otpor, znači prvo Kraljevska vlada u emigraciji, pa ravnogorski pokret, pa onda na kraju partizani…

Sagovornik E: I stvara se ta lažna slika da su otpor pružali jedino Srbi.

Sagovornik D: Ali s druge strane to je ono isto jako zanimljivo, da otpor su pružali Srbi, ali meni je ostalo to ‘progon srpskog naroda’, tako da i taj otpor nekako je vrlo iznuđen.

Sagovornik B: Ali logičan je taj otpor, oni nisu mogli nikako drugačije.

Sagovornik C: I šta bi mogli da izvučemo kao neke zaključke?

Sagovornik D: Prvo, evidentno je da su Hrvati kao i uvek opet izdali.

Sagovornik B: Hrvati su izdali. Ali s druge strane ima jedna druga stvar – ovaj deo narativa je ja mislim užasno važan za sve ostale nacionalizme, a to je ideja da postoji subjektivni osećaj o dvadesetogodišnjoj srpskoj političkoj hegemoniji. Otprilike oni nisu umeli da cene šta su to Srbi dobro za njih uradili u Kraljevini Jugoslaviji, nezahvalni su. I sad se tu pojavljuje taj momenat da zapravo eto Srbi su pokušali, al’ ne može se sa drugima.

Sagovornik D: Da, a ne može jer oni su nezahvalni i tripuju da nisu ravnopravni. Mada je ovo stvarno genijalno, to ‘građani i narodi’…

Sagovornik B: I ova rečenica “tvrdeći da se drugi narodi nisu osećali kao ravnopravni građani” - i sad ti jel’ govoriš o narodima il’ o građanima? O kojim narodima i o kojim građanima? A pritom ja moram samo da kažem ovo, to verovatno važi za 90% udžbenika - evo je još jedna stranica na kojoj se ne pojavljuje niti jedna žena. Znači ništa do ovoga se ne dešava ni jednoj ženi. Ovde su vlade, oni beže idu u taj manastir. Opet možemo da potpišemo da u Tanturi isto nema žena… Na celoj strani se ovo dešava. I sad pazi, postoji “surovi progon srpskog stanovništva” ali opet ti imaš celu jednu stranu gde se uopšte ne vidi šta se dešava sa civilnim stanovništvom za sve to vreme.

Sagovornik D (ironično): Al’ civilno stanovništvo je bitno samo u grobnicama, mislim dok je živo nije nešto preterano važno.

Sagovornik B: Da i raspali su se ministri, vlada je pobegla u Palestinu, ali se vlada veoma brzo raspala i to po etničkom ključu. Vlada tu nije funkcionisala.

Sagovornik D: Da, da, pri tom se ja vraćam, al’ to mi je isto potpuno super, na ovaj hrvatski nezahvalni deo imaš “tumačenje” i “tvrdnja” gde oba govore o tome da to sve zapravo nije tako.

 

[1] Prilog 1. Odlomak iz knjige Desanke Pešić "Jugoslovenski komunisti i nacionalno pitanje" o hegemoniji srpske elite: