o ročištu u Višem sudu u Beogradu 3. aprila 2015. u okviru postupka po zahtevu za rehabilitaciju Draže Mihailovića
Pre početka, Šešelj od ulaska u salu u svom stilu stavlja do znanja da je prisutan. On je bio umereniji nego inače a stiče se utisak da je služba obezbeđenja dobila instrukcije da ne zaoštrava atmosferu. Vojvoda je se grupom mladih telohranitelja zaposeo centralno mesto u prvom redu. Nisu ustajali na početku i kraju zasedanja suda, što je nepoštovanje suda i nalagalo bi odgovarajuće mere, ali svi su preko toga prešli ćutke. Nekoliko sedišta desno od Šešelja, takođe u prvom redu, sedeo je Aleksandar Karađorđević. Ugledavši u prostoru iza ograde dela namenjenog publici Olivera Antića, Šešelj je vrlo glasno komentarisao da zna čoveka. Antić mu je prišao, pozdravili su se, moglo bi se reći srdačno, uz obostrane osmehe i nastavili dijalog i kada je Antić otišao u prostor namenjen ucesnicima u postupku. Njihove reči nisu se mogle čuti ali su oba delovali dobro raspoloženo.
U sali je bilo popunjeno približno tri četvrtine mesta, ostalo je slobodno bar 60 do 70 sedišta. U toku postupka, bilo je dosta onih koji su napustili salu. Publika je pripadala različitim generacijama – od vrlo mladih („klinaca“), ljudi srednjih godina do pripadnika starijih generacija među kojima su bili i oni koji su bradom i naočarima promovisali Dražin stil. Stekao se utisak da je bilo i popova.
Već na samom početku, Oliver Antić je razvijao tezu da nije u pitanju krivični već vanparnički postupak koji dozvoljava ležerniju atmosferu, te je u skladu s tim tražio da zastupnici predlagača ne stoje dok govore. Predsedavajući sudskog veća to je glatko odbio.
Antić je zatim osporavao pravo da javni tužilac bude umešač u postupku: „Tužiocu je mesto ili u publici, ili na našoj strani“. Učešće tužioca kvalifikovao je kao nastojanje da se odugovlači postupak što onemogućava suđenje u razumnom roku, te će predlagači morati da koriste sva pravna sredstva uključujući i obraćanje međunarodnom ptravosuđu. Predsedavajući sudija je na to reagovao u smislu: “Vaše je pravo da koristite sva pravna sredstva ali nije umesno da unapred najavljujete...“
Naglašavajući još jednom da je „ovo građanski a ne krivični postupak“ Antić se prepotentno obraća sudiji: „Ja to znam mnogo bolje od vas...“ Antić i advokat insistiraju na tome da nije potrebno utvrđivati činjenice, koje u ovom postupku nisu bitne već samo čisto pravna strana, to jest da li je suđenje Mihailoviću bilo po pravnim pravilima ili ne. Sudija navodi zakonske odredbe i daje nalog da se pristupi emitovanju tonskih zapisa sa suđenju Draži Mihailoviću. Prvi insert u trajanju od 23 minuta odnosio se na svedočenje o susretu Draže sa Nedićem u Ražani posle koga je usledila od strane Nedića isporuka četnicima oružja i municije. Iz prostora za publiku ovi zapisi su se jako loše čuli.
Predlagači su osporavali svrsishodnost slušanja tonskih zapisa jer je „sve dobro poznato“, sudija je prihvatio da je to teško slušati i tražio i dobio saglasnost da se, zbog zapisnika, emituju samo segmenti od po minut-dva svih predviđenih tonskih zapisa, što je i učinjeno.
Potom je predsedavajući sudija zaključio da se postupak nastavlja 28. aprila u 11 časova, kada će biti saslušan svedok (stražar koji je čuvao Dražu Mihailovića), s tim što će naknadno biti odlučeno da li će ročište biti javno ili zatvoreno za javnost. Antića je pitao za dužinu završne reči a ovaj odgovorio da ima napisanih 60 strana ali da će se uklopiti u dva sata. Sudija je zatim odredio ročište na kome će biti data završna reč za 12. maj u 9 časova i nagovestio da će odluka biti doneta 14. maja u 11 časova.
Predlagači su još jednom potezali priču o odugovlačenju postupka, a sudija im je riternirao tvrdnjom da on i veće sude i u mnogim drugim postupcima, da to rade i u poslepodnevnim časovima i da postoji nešto što se zove plan suđenja, te da se o tome ne raspravlja.