Danas
Povodom odgovora Miloša Zdravkovića na moj tekst o četništvu (vikend broj Danasa 30/31. maj)
Izlizanom floskulom o „švedskom stolu“ sa koga se uzimaju činjenice kako kome odgovara, Miloš Zdravković spušta nivo rasprave, a onda se celinom svoga odgovora ponaša na način koji kritikuje. Zatim se događa nešto sasvim očekivano: zagovornici desničarske, monarhiostičko-četničke ideologije, kada im ponestanu argumenti, posežu za pristupom ad hominem. To im je manir. Ja nisam kopao po ličnim podacima Zdravkovića, već sam odgovaro na njegove teze i stavove. On je po mojoj biografiji tragao, ne bi li pronašao nešto optužujuće, sa namerom diskreditacije.
Pronašao je pobornik četništva da sam postojao, pa čak i radio u vreme socijalizma, da sam tada stekao ugled i mesto u društvu, pa kako onda imam moralnog prava da danas bilo šta govorim, nekoga branim, a nekog kritikujem. Ja bih za njega mogao da kažem: kako neko ko hvali četnike ima moralnog prava da se o bilo čemu javno oglašava, ali meni nije strano da ljudi imaju različita mišljenja i pravo da ih saopštavaju.
O svom ugledu da govorim, bilo bi neprimereno. Ali u selektivnom odabiru podataka o meni (švedski sto), polemičar je namerno izostavio sledeće: postao sam direktor Radio Beograda posle petog oktobra 2000. dakle ne u vreme socijalizma. Nekoliko godina kasnije započeo sam rad na Fakultetu političkih nauka kao docent, a završio kao redovni profesor i šef smera za novinarstvo i komunikologiju. U to vreme, 2018. godine izabran sam za odbornika Skupštine grada Beograda i obavljao tu dužnost četiri godine, a u istoj skupštini sam bio i u vreme socializma, ali samo godinu dana. Već 26 godina radim na medijskim zakonima i strategijama, što u socijalizmu nisam nikad, a sarađujem sa ekspertima evropskih organizacija OEBS, Savet Evrope, Evropska unija, Evropska komisija, koji me uvažavaju, valjda zbog moje socijalističke ideologiziranosti. No, neću nikog da opterećujem sobom.
Nikada nisam rekao da su komunisti nosioci apsolutne, moralne istine niti tvrdio da su svi njihovi protivnici reakcionari, izdajnici i fašisti, što mi se spočitava. Malo je Zdravković odlutao od teme. O četništvu je reč. Oni su reakcionari, izdajnici i fašisti, a ne svi koji nisu bili komunisti. U raznim svojim tekstovima: stručnim, novinarskim, polemičkim, nisam negirao greške socijalističkog sistema niti rigidnog odnosa prema neistomišljenicima posle Drugog svetskog rata, niti branio jednopartijski sistem i doživotno predsedništvo Tita. Ali sa svim tim anomalijama socijalistička Jugoslavija je bila dobro mesto za život, imala ugled u svetu kakav ni jedna država nastala njenim raspadom, pa ni Srbija, nikada neće imati, a pogotovo ne afirmacijom četništva. Zdravković ponavlja podatak o priznanjima koje je Draža Mihajlović posle rata dobio od Trumana i Degola, ne osvrćući sa na kontraargument da je to naknadna pamet u odnosu na priznanje partizanskog pokreta u toku rata i prestanak saradnje sa četnicima. Ako su priznanja Draži presudna za odnos prema četništvu, a govore o otklonu od posleratne Jugoslavije, kako se dogodilo da na Titovoj sahrani, 35 godina posle rata, budu delegacije SAD i Francuske uz još 122 državne delegacije, koje je predvodilo 38 šefova država, među kojima predsednici, premijeri, kraljevi. Delegaciju Velike Britanije činili su, u to vreme možda najveća desničarka među političarima, Margaret Tačer, suprug kraljice Elizabete princ Filip i već pominjani Ficroj Meklejn. Jesu li svi oni zavedeni socijalističkom propagandom, partijskim kursevima i partizanskim filmovima, kako Zdravković banalizuje raspravu? Ima li pomenutih argumenata na njegovom „švedskom stolu“?
Da se vratimo temi. Zdravković u naslov stavlja stav „Jugoslaviju nisu razorili četnici“. Tu dolazimo do težišta debate. Jesu li četnici fašisti ili ne? Zdravković poseže za „jasnom definicijom fašizma“. On kaže da su elementi definicije: „totalitarizam, kult vođe, sisetmsko nasilje, ukidanje političkog pluralizma i ideološki motivisan progon“. Prosto da mu čovek čestita na selektvinosti i konstrukciji. A šta je sa frustracijom poražene nacije i raspirivanjem osećaja ugroženosti od drugih, obnavljanjem mitova prošlosti, podgrevanjem nekadašnjih antagonizama i revanšizma, umišljanjem nacionalne superiornosti i ponajviše pretenzijama na tuđe teritorije? Prvo, definitivne definicije fašizma koju svi prihvataju, nema. O tome istoričari, istraživači, teoretičari raspravljaju decenijama i nikakva „jasna definicija“ ne postoji, ali postoje vrlo precizne uporišne tačke za definiciju.
Pođimo od pojma. Nastao je od latinske reči fascis, koja predstavlja povezan snop pruća sa sekirom u sredini, a simbolizuje nacionalno jedinstvo i želju za obnovom veličine Rimskog carstva. Značenje je imalo izrazito motivišuću snagu za okupljanje svih pripadnika nacije pod jedan krov, ali nagoveštavalo i ekspanzionističke tendencije prema drugim narodima i teritorijama. Kada je Musolini izbačen iz redova socijalista on osniva najpre Savez revolucionarne akcije, a zatim organizaciju Fasci Italijani di combatimento (Italijanske borbene trupe). Shvativši da nema dovoljnu podršku on poseže za nacionalizmom kao najjačim mobilizatorom masa. Tako nacionalizam postaje fundamentalna podloga fašizma i to nije moguće osporiti, bez obzira na sve druge odlike i aspekte. Taj fašizam koji je nastao u Italiji odmah je pokazao tendencije osvajanja, podređivanja drugih i uzdizanja sopstvene nacije nad ostalim, što je kulminiralo u Nemačkoj. Totalitarizam jeste jedna od odlika fašizma, ali da nije uticajnija od nacionalizma dokazuju činjenice da ni Musolini ni Hitler, nisu stvorili sisteme totalitarne samo u okviru svojih država i samo prema svojim narodima. Oni su zagovarali nadnaciju, arijevsku rasu i težili dominaciji i ekspanziji.
Kakve veze sve ovo ima sa Srbijom i četnicima? Zdravković nije ni trepnuo na podsećanje na genezu srpskog nacionalizma od Garašaninovog programa i srpskog kulturnog kluba do četiničke ideologije koju je uobličio Stevan Moljević. Slom Jugoslavije 1941. probudio je razočaranost srpske elite i nezadovoljstvo Jugoslavijom i vratio je na pozicije „velike Srbije“. U programu „Za veliku homogenu Srbiju“ iz 1941. Moljević piše: „Osnovna pogreška u našem državnom uređenju je to što 1918. godine nisu bile udarene granice Srbije. Ta se greška mora ispraviti, danas ili nikad. Te se granice moraju udariti i one moraju da uhvate celo etničko područje na kome Srbi žive sa slobodnim izlazima na more za sve srpske oblasti koje su na domak mora“. Dalje autor kaže da na istoku granice treba pojačati Vidinom i Ćustendilom, a na jugu Crna Gora, Hercegovina i Zetska banovina treba da uđu u sastav Srbije. Mostar, Bijelo Polje, Ploče, Dubrovnik, Vrbaska banovina, Severna Dalmacija deo Like, Korduna, Banije, Slavonije, Šibenik, Okučani, Vakuf, Skradin, Knin, Zadar, Gospić, Daruvar, Derventa i druga mesta, sve to treba da bude Srbija. Moljević ističe da Srbi „svoju istorijsku misiju moraju ispuniti, a moćiće to učiniti samo ako budu okupljeni u homogenoj Srbiji i u okviru Jugoslavije koju će zadahnuti svojim duhom i dati joj svoj pečat“. Na kraju ideolog srpskog nacionalizma poentira neskrivenim podsticanjem agresivnosti: „Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno da imaju hegemoniju u Jugoslaviji“!
Takav politički, nacionalistički, a zapravo na fašizmu zasnovan program, četnici su ostvarivali tokom Drugog svetskog rata. Nisu komunisti izmislili srpski hegemonizam koji je sprovođen u tom ratu, a nažalost i u ratovima devedesetih. Ali, o tome se ne uči na studijama energetike. U svojoj humanističko-znanstvenoj neukosti Zdravković nije u stanju da uvidi sličnost između Hitlerovih pretenzija na Austiju i deo Čehoslovačke u kojoj žive Nemci, a onda i na celu Čehoslovačku, sa Moljevićevim programom za objedinjavanje svih teritorija na kojima žive Srbi. Kao što rekoh u prethodnom tekstu, program je bio osnov za etnička čišćčenja muslimanskog stanovništva u Podrinju i drugim delovima Srbije i Crne Gore. To je bio tipičan nacionalistički ekspanzionizam, odnosno fašizam.
U stilu današnjih moćnika, pre svega Aleksandra Vučića, Zdravković lamentira nad Jasenovcem podgrevajući potpuno lažnu predstavu da su u vreme socijalizma skrivani podaci o ovom stratištu. Tako je to kad se „činjenice“ prikupljaju iz čaršijsko-kafanskih priča i „dokumentaraca“ režimskih televizija. Ne znam kada je istoričar, amater, pošao u školu, ali ja sam u prvom razredu bio 1959. godine. Od početka školovanja svi smo znali da je Jasenovac bio stravičan logor i da je u njemu vršen genocid nad Srbima, ali i Jevrejima i Romima. I tu postoji jedan paradoks koji u potpunosti demantuje revizioniste istorije: upravo je socijalistička vlast objavila podatak da je u Jasenovcu stradalo 700 hiljada Srba i nikada nije odustala od tog podatka. Do danas nije utvrđen tačan popis žrtava, a došlo se do najviše oko 90 hiljada, ali prepustimo to istoričarima, demografima, statističarima.
Ni Nezavisna država Hrvatska nikada nije prećutkivana i o njoj se kao o fašističkoj tvorevini učilo u školama. Četnici nisu mogli da naprave takvu državu, uprkos planovima Stevana Moljevića i ostalih nacionalističkih ideologa. Ustaše su ih preduhitrile i uspostavile bolji odnos sa Nemcima. Uostalom, 27. mart se dogodio u Beogradu, a ne u Zagrebu. I tu, posle najvećih sramota u prošlom veku: potpisivanja pakta sa Hitlerom i strategije neupuštanja četnika u borbu sa okupatorom, dolazimo do velikog moralnog debakla, sasvim savremenog. Sve je više onih koji tvrde da je 27. mart bio greška i da nije trebalo da se dogodi.
Dakle, ko je razorio Jugoslaviju? Ko je živeo u to doba i bio bar punoletan, mogao je da uoči obnovu, a zatim eksploziju nacionalizma od sredine osamdesetih u Srbiji, što je podstaklo i ostale nacionalizme. Jeste bilo nesporazuma, nadmudrivanja i koncepcijskih razlika u posttitovskoj Jugoislaviji, ali to nije moralo da rezultira ratovima i raspadom. Događaji na Kosovu za koje je Miloševićeva vlast odbila da se rešavaju u okviru federacije, Memorandum SANU, Osma sednica CK SKS, antibirokratska revolucija, podrivanje jugosolvenskih institucija, događanja naroda, Gazimestan, izbacivanje hiljada novinara nelojalnih nacionalističkoj ratnoj politici, izmene Ustava Srbije po kojoj ako Srbiji ne odgovaraju odluke donete u federaciji ona ne mora da ih poštuje, balvan revolucija u Kninskoj krajini, sve se to dogodilo do kraja osamdesetih. Treba li još? A onda je zloupotrebom JNA i njenom saradnjom sa četnicima Šešelja i Arkana počeo ratni pir, koji je rezultirao genocidom u Srebrenici i opsadom Sarajeva. Da, stradali su i Srbi, ali ko ne uči iz istorije ne može da spreči njeno ponavljanje.
Ako Zdravković, ne samo u obnovi ekspanzionizma, revanšizma i pokušaja ostvarivanja hegemonističkih aspiracija srpskog nacinalizma tokom devdesetih, ali i u današnjim stavovima vlasti i dobrog dela opozicije, ne vidi obnavljanje i čak dominaciju ideologije nacionalizma i njenu destruktivnost, onda čemu dijalog. Sunovrat Jugoslavije i Srbije upravo je krenuo kad smo posegnuli za nacionalnim pretenzijama, i još traje. Socijalizam sa time nema veze. U njemu je nacionalizam postojao, ali nije bio zvanična politika kao danas. Zdravković o tom periodu očito ne zna mnogo i govori o onome što je saznao iz druge ruke. Celokupnom periodu socijalizma pripisuje osobine koje je on imao samo prvih nekoliko godina posle rata. Zatim je to bio sitem koji se proučavao na mnogim svetskim univerzitetima, a narodi u ostalim socijalističkim zemljama sa zavišću gledali na njega. Ako neko želi to da naziva jednoumljem, dobro. Nacionalističko bezumlje je sigurno gore od toga.
I na kraju, ako Zdravković poštuje list Danas, valjda poštuje i jednog od njegovih najvećih autora Predraga Koraksića. Neka pogleda u dodatku lista (nedelja 23/24. maj) retrospektivu karikatura ovog genija, posebno one iz 2004. na prvoj i iz 2012. na četvrtoj strani. Korax je crtao u stilu: pametnom čoveku, dve reči dosta.
Rade Veljanovski
profesor univerziteta u penziji i
potpredsednik Saveza antifašista Srbije
